Sunday, January 15, 2006

"dozvoljene droge"

Pre nekoliko godina dnevni listovi u Jemenu objavili su neverovatnu vest. Predsednik Salih prestao je da žvaće čat i rešio da pohađa kurs kompjutera. Malo je bilo onih u Jemenu koji su sledili predsednikov primer. Još je manje onih koji su mu poverovali. Već preko sedam vekova uživanje u čatu je najvažnije deo svakodnevice stanovnika ove države na krajnjem jugu Arabijskog poluostrva. Prosečan Jemenac dnevno utroši pet sati na žvakanje čata, žbunaeste biljke koja raste na rogu Afrike i u Jemenu. Većina muškaraca u državi troši više od pola porodične zarade na "zlu biljku" koji deluje slično amfetaminu samo ako se konzumira na izuzetno komplikovan i dugotrajan način.
Dnevna rutina stanovnika Sane, predivne jemenske prestonice, ili Mogadišua, glavnog grada ratom razorene Somalije, sastoji se od četiri krajnje neproduktivne faze. Pre podne svi su nervozni jer još nisu uzeli dnevnu dozu. Polse ručka, već u rano popodne pošto čat izaziva nesanicu, se satima "rade" u vrelim, zadimljenim prostorijama polako sišući kuglice izgrickanih peteljki čata koje zalivaju slatkim i jakom arapskim čajem. Zatim su jednostavno urađeni i čekaju da dejstvo prestane kako bi konačno mogli da odu u krevet. Pored ugodnog osećaja superiornosti i euforije čat izaziva zatvor i gubitak energije.
Nekad je čat - biljka koje svoje narkotično dejstvo ima samo ako se uzgaja u oblastima sa idealnom klimom na nadmorskoj visini od oko 1.200 do 2.000 metara - bio luksuz. Iako i dalje izuzezno skup, čat je sa razvojem transportne mreže postao puno dostupniji. Ubrane zimzelene grančice koje nisu smotane u listove lažne banane gube narkotičko dejstvo za manje od 24 sata,dok one u skupom tropskom pakovanju "rade" i do tri dana. Distribucije osetljivih grančica čata je jedina stvar koja funkcioniše u podeljenoj Somaliji.
Mali avioni svkoga dana dovoze lepo upakovane zelene tovare iz Kenije do dobro naoružanih i nervoznih vojnika somalijskih paravojnih bandi. Zapadni novinari i humanitarni radnici koji posećuju Mogadišu sa severa Kenije putuju najskupljim i najčudnijim letovima na svetu. Cena karte do somalijske prestonice je "vaša težina u čatu". Posada mora iz aviona da izvadi tačno onoliko čata koliko putnik i njegov prtljag teže kako bi žbunjem pretovarena letilica mogla da poleti. U Evropi čat je još uvek legalan jedino u Velikoj Britaniji. U kvartovima Londana sa velikom somalijskom populacijom na pijacama možete naći osetljivu biljku po paprenim cenama (čak i ako vam ne uvale čat kome je istekao "rok trajanja" šansa da se prvi put uspete da se "uradite" je minimalna).
Čat je samo jedan od narkotika koji se sa uživanjem konzumiraju u raznim kulturama već stotinama i hiljadama godina. Brojni stari narodi droge ne smatraju zlom. Pejotl, maleni sveti kaktus bogat meskalinom sa severu Meksika, mimozi srodan cvet i kora jednog retkog tropskog drveta u amazonskom basenu i pečurke na jugu Meksika i u Gvatemali su već hiljadama godina američkim indijancima davali hrabrost i snagu bogova. Pečurku bogatom jednom od najjačih halucionogenih droga Asteci su nazivali "božjim mesom". U Peruu i Boliviji indijanci su i danas žvaćući lišće koke bore protiv zime, stalne gladi i visinske bolesti na obroncima Anda. Ispred svakog hinduističkog hrama u Nepalu videćete svakog jutra i večeri desetine muškaraca kako sedeći pored vatre pevaju religiozne pesme i duvaju hašiš iz kratkih keramičkih lula. Ali široko prihvaćeni, prirodni i tradicionalni narkotici u raznim zemljama širom sveta ustupili su mesto efikasnijim i ubitačnijim drogama.
Ipak izuzev u Pakistanu nigde na svetu milioni ljudi nisu izabrali ekspresni put u pakao. Od skoro zenemarljivog broja pre dvadesetak godina islamska republika na indijskom potkontinentu danas je postale svetski rekorder u broju zavisnika od najopasnijeg i najubistvenijeg poroka na svetu. Preko tri miliona Pakistanaca, što je više od dva posto stanovništva, danas je navučeno na jeftini i viskokvalitetni heroin koji redovno stiže iz susednog Avganistana. Broj "živih mrtvaca", kako Pakistanci zovu zavisnike od heroina, se uvećava za 100.000 svake godine. U Americi u kojoj živi dvostruko više stanovnika nego u Pakistanu registrovano je "samo" 250.000 ljubitelja heroina.
Heroin se počeo polako širiti Pakistanom pošto su nove islamističke vlasti sedamdesetih zabranile konzumiranje alkohola. Do prave heroinske epidemije došlo je samo desetak godina kasnije. U obližnjim planinama istočnog Afganistana američko-sovjetski hladni rat se polovinom osmadesetih "zagrejao" do krvavog usijanja. Uzgajanje belog maka i proizvodnja njegovih visoko adiktivnih derivata (opijuma i heroina) postali su brzo jedan od izvora novca neophodnog za naoružavanje afganistanskih mudžahedina i Bin Ladenovih dobrovoljaca, tada vernih saboraca američkih krstaša u globalnom ratu protiv komunizma. Seljaci u dolini Kandahara raskrčili su svoja stabla jabuka i čokote slatkog grožđa još pošetkom osmadesetih kako bi napravili prostor za puno profitabilniji beli mak. Mudžahedini su ratovali na hašišu dok su uz blagoslov zapadnih obaveštajnih službi švercom heroina obezbeđivali novac za kalašnjikove i rakete. Heroin je olakšao finasiranja dugog i skupog rata protiv "crvenog zla" koji američki poreski obveznici i saudijska kraljevska porodica nisu želeli da plate.
Jedna četvrtina afganistanske proizvodnje opijuma i heroina danas se izvozi u Pakistan. Pakistanka konzumiraju godišnje oko pedeset tona heroina i poduvaju i neverovatnih 800 tona hašiša. Mada je broj intravenoznih narkomana u stalnom porastu pakistanski zavisnici svoj heroin, u zemlji u kojoj su igle i špricevi skuplji od same droge, najčešće uzimaju na na zapadu najneekonomičniji način – udisnjem heroinskog dima pomoću slamčice. Jedna doza heroina, dovoljna za nekoliko sati "blaženstva" na ulicame Kvete ili Peševara, u Severozapadnoj krajini, pograničnoj provinciji koju mnogi nazivaju pakistanksim divljim zapdom, košta samo tridesetak ("dinkićevih") dinara.
Stotine hiljada zavisnika od heroina živi u oblsatima daleko od avganistanske granice. Možete ih videti širom Pakistana kako bledi i neobrijani čuče ispod nadvožnjaka ili na ivici gradskih deponija. Policija ne dira zavisnike koji drogu uzimaju bez ikakvog skrivanja. U Karačiju, haotičnoj metropoli na obali Arapskog mora, deset ljudi umire svakog dana od bolesti izazvanih zavisnošću opijatima.
U obližnjem Iranu, prvoj stanici na putu heroina od Avganistana do zapada Evrope, danas živi preko milion zavisnika. Ček pointi sa kanlima za pregled vozila nalze se na svim iranskim putevima. Ali kako je uzimanje opijuma deo tradicije brojnih iranskih nomadskih plemena šverc nije lako zaustaviti. U zemlji sa stopom nezaposlenosti od preko dvadeset posto u kojoj živi stotine hiljada izbeglica heroin predstavlja jedini način da se pobegne od odricanja pune svakodnevice. Dnevna doza vrhunskog heroina je nekoliko puta jeftinija od samo jedne limenke loše votke prošvercovane iz bivših sovjetskih republika u Iran u kome već skoro 25 godina vlada stroga prohibicija. Heroin i opijum za mnoge stanovnike zemlje u kojoj nema zabave i u kojoj su svi proizvoda zapadne kulture strogo zabranjeni (zapadni filmovi i muzika mogu se naći samo na cnom tržištu) predstavljaju jedan od jeftinih način da se ubije dosada.
Malo je onih u Srbiji koji se mogu požaliti da im je zadnjih petnaestak godina bilo dosadno. U vremenu oskudice i hiperprodukcije krvave istorije nekih stvari je na brdovitom Balkanu ipak bilo u izobilju. Devedesete su u Srbiji bile zlatne godine za ljubitelje narkotika. Srbija pod SPS-om je godinama bila balkanska Holandija. Sloba je ovim praktično ostvario mladalački san svojih najvećih neprijatelja, danas moćnih i uticajnih beogradskih "šezdesetosmaša".
Generacija buntovnih studenata koja je 1968. godine zamerala Titovom socijaslističkom režinu da nije dovoljno "crven" donela je nekoliko godina kasnije lsd, hašiš i marihuanu u Beograd. Danas u postmiloševićevskoj Srbiji ovi pedesetogodišnjaci koji su pre tidesetak godina sanjali o legalizaciji lakih droga vladaju nevladinim organizacijama, prozapadnim medijima i brojnim strankama "demokratske orjentacije". Marihuanu, dugu prljavu kosu i promiskuitetan život zamenili su srebrnkastim džipovima, skupim "šanel" kompletićima i večerema sa diplomatama u restoranima sa orijentalnom kuhinjom. Milošević nikada nije bio blizak ovim liberalnim krugovima.
Slobina neporočna mladost i prve godine na vlasti nisu puno obećavale ljubiteljima halucinogenih avntura. Njegova decenija počela je egzodusom afričkih studenata i nestankom kvalitetnog "nesvrstanog" hašiša sa jugoslovenskog tržišta. Ali situacija se ubrzo dramatično "popravila". Socijalističke vlasti nisu sprečavale mlade generacije da stres ratnih godina olakšaju najjeftinijom marihuanom i ekstazijem u Evropi i "belim prahom" koji je na ulice stizao po vrlo pristupačnim cenama. "Rizla" je brzo postala najpoznatiji zapadni brand u şankcijama izolovanoj Srbiji, dok je džoint prskane "albanke" i nepredvidive "domaćice" postao najpristupačnija zabava u belom gradu. Marihuana - danas najpopularniji narkotik i u Srbiji i širom sveta - je u Evropu stigla iz daleke Indije još u 16. veku. U zelenoj "brlji" postmoderne Srbije danas uživa skoro pola milijarde ljudi širom planete. Za generacije rođene sedamdeset i neke "desno od Drine" marihuana i ekstazi postali su ono što su njihovim očevima i dedovima bili pivo i "šljiva".
U zemlji u kojoj godinama nije bilo dovoljno hleba i u kojoj su "igre" bile suviše krvave "džidža" (beogradski sleng za marihuanu, naučnicima poznatiju kao kanabis sativa) i "ekseri" (ekstazi ili metilendioksimetilamfetamin) predstavljali su stubove svima dostupnog srpskog eskapizma. "Mara" i "eks" mogli su se kupiti skoro svuda. Od dvorišta osnovnih škola do splavova na Adi "ket" marihuane (celofan od kutije cigara napunjen cvetićima i ismrvljenim listovima) je koštao koliko najjeftinija pljeskavica, dok je pilula ekstazija bila jeftinija od dve flašice "hajnekena" u dorćolskim kafićima. Tolerantnost vlasti prema "lakim drogama" bilo jedno od najvećih - i za mnoge u Srbiji najprijatnijih - iznenađenja za vladavine Miloševića, konzervativnog i uštogljenog požarvačkog đaka.
Još veće iznenađenje bila je promena "državne politike" prema narkoticima za vreme njegovog naslednika, pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića. Bez puno dokaza domaći žućkasti mediji često su tvrdili da je "Srpski Kenedi" tokom postdiplomskih studija u Nemačkoj bio blizak levičarskim grupama zaljubljenim u revolucionarnu borbu, hašiš i slobodni seks. Ovim špekulacijama dodatnu snagu davala je činjenica da je budući heroj petooktobarske revolucije i vožd prozapadne Srbije krajem osmdesetih u srpsku politiku ušao sa minđušom u uvetu i tako hipi repićem kose iza ušiju. Ubrzo po dolasku na vlast Đinđić je poveo krstaški rat protiv lakih i teških droga. Njegova transformacija je tipična za vođu nacije u otvorenom i "globalizovanom" svetu.
Gresi iz levičarske mladosti šesdesetih i sedemdesetih su uništili brojne političke karijere. Bil Klinton i Joška Fišer ubrajaju se u retke svetske lidere koji su uspeli da marihuanom zadimljene sobice iz studentskih dana zamene davdesetak godina kasnije za sterilne koridore moći. Naš Đinđić se negde na svom putu od mladića u džinsu do ljubitelja "armani" odela u zrelim godinama odrekao svih "opojnih" simbola mladosti svoje buntovne generacije. Posle ubistva hrabrog premijera i izbora u zbunjenoj i podeljenoj Srbiji pitanje odnosa novih vlastodržaca prema "opijatima" skoro da se i ne postavlja.
U najbližem susedstvu situacija kada se radi o slatkim i teškim opojnim grehovima je šarolika. U Sarajevu dobro plaćeni predstavnici "međunarodne zajednice" teret uparvaljanja podeljenom i zavđenom Bosnom olakšavaju motajaući džointe marihuane koja u gradu na Miljacki košta dvadesetak puta više nego u srpskoj prestonici. Dva vodeća političara u susednoj Mekediniji često su opisivani kao redovni konzmenti narkotika. Lider jedne moćne stranke je po tvrdnjama izvora u Skoplju ljubitelj kokaina, dok je njegov suparnik navodno obožavalac kanabisa. Ipak u "žeškom" Skoplju, u kome nije bilo "pravog" rata i sloma vrednosnog sistema, marihuana nije uspela da ugrozi primat hladnom "skopskom". Ako ćete u Beogradu muvajući se po po koncertnima salama ili klubovima redovno osetiti prepoznatljivi miris zapaljenog džointa u Skoplju ćete naići jedino na smrad piva i prazne limenke. U "lijepoj njihovoj" Split je danas poznat po brojnim uživaocima heroina koliko i po prelepim ženama. Kao i u mnogim drugim oblastima na Balkanu prilično laka dostupnost narkotika posledica je prvenstveno korumpiranosti i malobrojnosti slabo plaćene policije. Zakoni su i dalje prilično restriktivni.
Čak ni bogata zapadna hemisfera nikao ne može da se odluči kakav stav da zauzme prema lakim drogama. Dekriminalizaciji je još uvek više izuzetak nego pravilo, iako istraživanja pokazuju da je broj konzumenata puno manji u zemljama koji tolerišu ljubav svojih stanovnika prema kanbisom izazvanoj euforičnosti. U Holandiji gde je marihuana leglana 28 % srednjoškolaca duva "travu", dok u američkoj sveznoj državi Nevada, gde predstavlja strogo "zabranjeno voće", procenat uživalac iznosi čak 67%. U sve konzervativnijim SAD policija poslednjih meseci čak hapsi umetnike koji prave staklene lule koje se mogu koristiti za pušenje hašiša ili marihuane. Čak 55 ljudi uhapšeno je prošle godine u SAD u akciji "Lule snova". Po odredbam jednog bizarnog zakona koji ograničava proizvodnju i promet sprava namenjih držanju i konzumaciji narkotika u SAD - zemlji u kojoj živi preko 16 miliona stalnih korisnika marihuane - komičar Tomi Čang osuđen je nedavno na devet meseci zatvora.
Marihuana je još uvek nelegalna čak i na Jamajci. Državna Nacionalna komisija za gandžu je pre tri godine predložila dekriminalizaciju uživanja trave na Bob Marlijevom ostrvu. Ali vlasti se nalaze pod velikim američkim pritiskom da ne ukinu apsurdno ograničenje u zemlji u kojoj se konzumira najveća količina trave po glavi stanovnika na svetu. Stotine hiljada jamajkanskih rastaferijanaca smatraju je svetom tajnom. Preko 30 % od skoro tri milona ostrvljana redovno konzumira gandžu koja na plodnoj crvenkastoj zemlji raste i do visine od tri metra. Jamajkanska sensimila ("bez semenki") najpopularnija je trava u SAD.
Jamajku je nedavno zapljusnuo talas jeftinog kolumbijskog kokaina. Zemlje na obalama Karispskog mora danas su važne stanice na putu kokaina ka gladnom američkom tržištu. Maleni avioni moćnog kartela iz Kalija izbacuju stotine paketa kokaina u more blizu obale Jamjke, Dominikanske republike, Belizea, Haitija i Meksika. More redovno izbacuje na plaže pakete kokaina koje radnici kartela ne uspeju da pokupe brzim čamcima. Ribari davno su zaključili da je "lov" na kese kokaina koje plutaju i stotinak kilometara od mesta izbacivanja puno profitabilniji od hvatanja jastoga i ukusnih tropskih riba. Nerealno jeftini kokain koga lokalci zovu "kolumbijski sok" povećao je stopu kriminala i broj zavisnika na Jamajci i doveo do "kolumbizacije" celog regiona. Kravi sukobi rivalski bandi koji su još krajem sedamdesetih postali deo kolubijske svakodnevice prete da ugoze mir širom Karipskog arhipelaga. Jamjka je već postala zemlja sa najvećim brojem ubistava na svetu.
Marihuana u tom kontekstu deluje savim benigno i vlasti na Jamajci tolerišu zatvorom kažnjivu ljubav svojih stanovnika prema gandži. Šestog febrara stotine rastaferijanaca proslavilo je pedesetdevetu godišnjicu Bob Marlijevog rođenja svirajući rege i uživajući u džointima nalik raketi na ulicama Kingstona. Kažnjavanje uživalaca je toliko retko da izaziva pažnju svetskih medija. Hapšenje samo jednog dvadesetogodišnjeg ljubitelja marihuane u Kingstonu 1999. bilo je agencijska vest koju su objavili svi veliki svetski listovi. Ipak nekoliko hiljada ljudi biva uhapšeno svake godine na ostrvu zbog pokuašaja do organizuje šverc marihuane u SAD.
U Marlijevim sledbenicima tako dragoj Etiopiji, zemlji Rasa Tafarija, marihuana je strogo zabranjena. Pokojni etiopski car Hajle Selasije, bog preko 700.000 u marihauanu zaljubljaneh rastaferijanskih vernika širom sveta (broj rasta na Jamjci nije poznat), rođen je kao gospodar ("ras" znači gospodar ili princ na amharskom jeziku) Tafari u Hararu, centru regiona na rogu Afrike u kome se gaji vrhunski čat. Mada je etiopska zastava simbol ljubitelja regea i gandže, marihuana se u šezdesetomilionskoj u čat zaljubljenoj Etiopiji toleriše samo u Šašemaneu, maloj rasta enklavi na vrelom jugu zemlje.
Rastaferijanci i drugi ljubitelji kanabisa se davno na Afričkom kontinent otkrilu zemlju koja za razliku od Etiopije nudi obilje jeftinog i kvalitetnog hašiša. U Maroku preko milion ljudi živi od uzgajanja kanabisa. Jedna četvrtina stanovništva redovno uživa u hašišu. Na obroncima Rif planina na severu zemlje proizvodi se po procenama Svetske carinske organizacije 70 % hašiša koji se prodaje na evropskim ulicama. Preko dvadeset miliona evropskih ljubitelja hašiša svakoga dana očekuje svoju dnevnu dozu koji dileri redovno mešaju sa kozjim izmetom i mlekom u prahu kako bi ostvarili veću zaradu. Ketama je centar marokanske hašiš industrije koja ovoj zemlji obezbeđuje godišnji prihod od tri milijarde dolara - više od bilo koje druge privredne grane, uključujući turizam.
Od ranih šesdesetih "kif" (marihuana) i "šokolate" (hašiš) - koji su u Maroku petanestak puta jeftiniji nego u "kofi šopovima" Amsterdama - prvlače u Maroko horde "haja" željnih evropskih turista. Iako zakon kaže da svi koji budu uhvaćeni sa kanabisom mogu dobiti do pet godina zatvora misris hašiša u Maroku ćete osetiti na svakom koraku. Miris zapaljenog kifa dopire iz krojačkih radnji, pijačnih tezgi i zadimljenih čajdžinica. Marokaci svoje džointe ne gase ni pred policijom. Zatvori su puni stranaca koji su pomislili da će i njima mizerno plćena marokanski policajci progledati kroz prste. Oni koji su odbili da svoju slobodu kupe za stotinak dolara od pozornika koji ih je uhapsio suočiće se sa činjenicom da samo par sati kasnije ni desetine hiljada dolara mita možda neće uspeti da ih izbave iz nekog od nejneprijatnijih zatvora u trećem svetu.
Pravi raj za ljubitelje marihuane je ipak Kambodža. To je jedina zemlja na svetu kojoj je "rizla" skuplja od u nje zamotane trave. Na glavnoj pijaci u Pnom Penu seljanke zajedno sa raznim začinima ili cigaretama prodaju smotane džointe i male kese prave "razbijačice". Od kada je Tajland uveo drakonske kazne za uživaoce droga Kambodža je postala svetska sila u proizvodnji kanbisa. Sto hiljada ljudi radi na proizvodnji marihuane za domaće tržište i izvoz koji zemlji donosi oko milijardu dolara godišnje. Picerije na obali Mekonga ponudiće vam pice nadevene marihuanom. Možete birati između "srednje srećne" i "jako srećne". Čak ni u dozvoljenom halucinogenom "voću" ne treba preterivati. Ova druga pica će toliko razneti vaš mozak da će vas količina "sreće" pomešane sa origanom verovatno na kratko učiniti prilično nesrećnim.
kraj

che

"Revolucionarna levica" danas: Holivud, Če i lepra
Brak filma i levice je jedna čvrsta i stabilna veza. Primeri zakletih desničara tipa Čarltona Hestona, Ronalda Regana, Arnolda Švarcenegera i Džona Vejna u SAD - ili Nebojše Pajkića i Dragoslava Bokana u Srbiji - mogu nekoga navesti da posumnja u ovu tezu. Ali filmadžije su, uključujući i one njabogatije, poslednjih decenija dokazale naklonost ove moćne branše prema levici. Pored obilnih donacija posustaloj Demokratskoj stranci u SAD i raznim akcijama širom sveta američki filmski radnici bavili su se i herojima svoje mladosti.
Prvo smo dobili filmsku Evitu. Mlada, lepa i harizmatična supruga Huna Perona, argentinskog populiste musolinijevskog stila, je za ukus mnogih levih puritanaca sumnjiva i nedovoljno dosledna. Kritičari su saharanili film sa Madonom u ulozi "Evite" ubrzo posle premijere. Zatim je stigla Frida, autentična levičarska heroina. Frida Kalo, egzotična, hrabra žena žedna čulnosti i levice, imala je biografiju dostojnu njaboljeg scenarija. Selma Hajek nije uspela da u "filmsku" Fridu unese šarm i ludilo ova žena indijanske krvi koja je zavela Trockog, jednog od najvećih revolucionara dvadesetog veka. Ipak Fridino mesto u istoriji umetnosti neuporedivo je važnije od njenog mesta u istoriji pokušaja oživotvorenja Marksovog dela.
Konačno smo na filmu dobili jednu pitku holivudsku priču o Ernestu "Če" Gevari, najvećem levičarskom heroju svih vremena. Čea igra Gael Garsia Bernal, jedan od najpoželhnijih i najseksipilnijih glumaca današnjice. (Mada to još uvek ne garantuje uspeh filma. Prva ekranizacija dela Čeove biografije - film "Če!"sa Omarom Šarifom u ulozi Gevare i Džekom Palansom kao Kastrom - ostala je zabeležena kao jedan od najgorih filmova snimljenih u drugoj polovini šezdesetih). Film "Dnevnik Motorcikliste" brazilskog režisera Valtera Salesa dosledno se drži autobiografskih zazapisa dvojice putnika, Ernesta Gevare i Alberta Granade.
Sales tvrdi da je hteo da prikaže dvadesetrogodišjeg Čea kao običnog čeveka, da ga odvoji od mita koji je nastao posle njegove smrti. Ali većina kritičara tvrdi da film daje previše ružičastu i romantičnu sliku mladosti revolucionara kontraverzne biografije. Problem filma, kao i Čeove knjige- predloška "Zabeleške sa putovanja" (u engleskom prevodu knjiga je obajavljena pod istim naslovom kao i Salesov film), je u tome što nigde ne možete ni da naslutite transformaciju koja je ubrzo usledila."Brižljivo paženog i maženi" buržujčić postao je samo nekoliko godina kasnije krvava Fidelova pesnica, nemilosrdni moćnik koji je u smrt poslao stotine nevinih. Znatiželjni mamin sin Ernesto, čije ćete mladalačke avanture uskoro gledati i u našim bioskopima, neodoljivo podseća na ljude koje je samo nekoliko godina kasnije Kastrov major "Če" masovno i bez oklevanja slao pred streljački stroj. Znake slabosti i samilosti prema klasnim neprijateljima Če je pokazivaao samo kada se radi o lepoticama. Njegova druga žena bila je vatrena antikomunistkinja. Samo "kada se radi o lepim ženama Če je ponekad ostavljao svoju političku filozofiju sa strane", tvrdi Džon Li Anderson, najpozmatiji Čeov biograf.
Reditelj kaže da je njegov film priča o emocionalnom i političkom izboru koji svi pravimo u životu. Če je zračio harizmom "revulucionara sa srcem pesnika" i tvrdio da ga je u borbu povela ljubav. Ovakav, idealizovani i imagimarni Če se vremenom našao na majicama, šoljama, i posterima. Ali iza levičarske ikone krije se čovek koji je želeo da gurne dve velike silu u nuklearni rat tokom Kubanske raketne krize 1962. godine i za koga život neprijatelja nije imao nikakvu vrednost. Film opisuje jedini zanimljivi period Čeovog života u kome reditelj nije morao da prikriva tamnu stranu biografije i krvoločnost karaktera.

Uspon i pad "ikone": Od revolucije (i zločina) na Kubi do ukrasa na tanjiru

Samo tri godine kasnije novorođeni Če je u Meksiku upoznao mladog Fidela, sina bogatog zemljoposednika sa istoka Kube. Iz Meksika je Če, prateći braću Kastro, krenuo u jedinu borbu koju je dobio. U vrhu revolucionarne vlasti ostao je samo šest godina, do 1965. godine. Za to vreme pobio je stotine nevinih i kao guverner Narodne banke proterao kapitaliste i njihove dolare sa Kube.
Kuba je decnijama čuvala ideološku čistoću. Tek 1993. godine, posle godina gladi i krize izavanih kolapsom Sovjetskog saveza Kastro je lagalizovao dolar kao paralelnu valutu i na mala vrata ponovo uveo kapitalističku "malu privredu" na crveno ostrvo. Kapitlizam se na Kubu tada vratio baš preko Čeovog lika. Ubrzo pošto je Fidel dozvolio korišćenje dolara suveniri sa Čeovim likom prepravili su novootvoreno tržište. Na siromašnoj, izolovanoj Kubi danas nećete naći čak ni tragove socijalističkog raja o kome je nekada sanjao Če i koji je bio zacrtan u ambicioznim petogodišnjim planovima. Ponovno "proterivanje" dolara sa Kube krajem ove nedelje neće tu ništa bitno promeniti.
Čeova kolevka, jedina zemlja španskog govornog područja u kokoj se koristi rečca "če" ("bre"), levici danas daje još manje nade od Kube, karipskog otrva na kome se nalazi Čeov grob. Pre ekonomskog kraha decembra 2001. godine argentinska levica bila je klinički mrtva. Padom sovjetskog komunizma obeshrabreni levičari širom planete dočekali su argentinski slom kao prvu novu "potencijalno revolucionarnu situaciju". Ali čak ni ekonomska katstrofa na početku novog milenijuma nije ojačala moć malaksale Marksove ideologije u Argentini.
Glasovi koje dobijaju levičarske snage u Aragentini, kao i mnogim drugim zemljama, uglavnom su glasovi protesta i poruke razočaranih u neoliberalne tehnokrate i njihove političke zaštitnike. Tradicionalne partije umerene levice, kao što su britanski Laburisti, danas više liče na partije desnog centra nego na snage svetskog progresa. Če, crvena ruža ili srp i čekić su danas samo simboli prošlosti ovih stranaka. Čeov lik vas danas čeka na papirnim maramicaima, šoljam i tanjirima u radnjama od Havane do Pariza.
Palo Ignasio Taibo, autor cenjene Čeove biografije, piše da je Čeov duh ostao u procepu između dve generacije. S jedne strane su mladi ljudi širom planete koji danas vide samo komercijalizovanu sliku jednog utopijskog komandanta bez značenja. Nasuprot njima, piše Taibo u knjizi "Gevara, poznat i kao Če", je buntovnička generacije iz šezdesetih i sedamdesetih koja je poražena. Oni su ostali zbunjeni nad činjenicom da i u Latinskoj Americi i u mnogim drugim delovima planete "revolucija danas izgleda onoliko nemogućom, koliko je i neophodna".

I Srbija je svet: klinička smrt "revolucionarne levice"

Skoro svi ratovi koji se zadnjih godina vode širom sveta su etnički, "mafijaški (oko droge ili dijamanata), verski i "civilizacijski, odnosno "nerevolucionarni". Na barikadama današnjih sukoba su po pravilu ideološki istomišljenici. Fundamentalisti i nacionalisti zaposeli su rovove sa obe strane linije fronta u ratovima na početku novog milenijuma. Narkokarteli i islamskski fundamentalisti su i za demokratske i za autokratske režime danas puno veći neprijatelji od Čeovih naslednika.
Na prelazu iz 20. u 21. vek situcija što se tiče levičarskih grupacija u Srbiji nije sjajna, ali se ne razlikuje od situacije u svetu. Ne može se reći da ovde postoji neki ozbiljan levičarski pokret. U Srbiji nema revolucionarne levice kakvu skoro svakodnevno možete videti u akciji na ulicama Katmandua, Kalkute, Buenos Airesa ili Meksiko Sitija. Postoji samo nekoliko manjih grupa. To su uglavnom organizacije mlađih ljudi u kojima nema ni seljaka ni radnika.
U ove grupe spada Partija Rada koju je osnovao još sedamdesetih Vlada Dapčević. Ova partija sebe otvoreno deklariše kao staljinističku. Tu je i Anarho-sindikalistička Inicijativa (ASI) kaja deluje poslednih godina sa anarhističkih pozicija. U Beogradu postoji i trockistička grupa "Pobunjeni Um" koju uglavnom čine studenti i mlađi diplomci sa raznih fakulteta društvenih nauka. U Srbiji deluju i najmanje dve male maoističke grupe i nekoliko kriptokomunističkih partija nastalih u Miloševićevom vremenu.
Levičarskih grupe u Srbiji danas po pravilu ne sarađuju sa domaćim i svetskim anti i alter-globalističkim organizacijama jer one nemaju revolucionarne ciljeve već samo žele da reformišu postojeći sistem. Danas u srpskoj skupštini ne sedi ni jedan levičarski poslanik. Po shvatanju Čeovih u revoluciju zaljubljenih baštinika i "naslednika" u Srbiji svi uticajni domaći političari su samo promoteri neoliberalne ekonomske dogme. Oni u tome ne vide nikavu razliku između Tadića i Koštunice. Dok se revolucioanrni žar gasio na Balkanu Čeovim perjem u Srbiji počeli su da se kite novopečeni multimilioneri, glumci i valsnici udobnih kafića.

"Božanstva" Južne Amerike: Isus, Če i "El Dorado"

Če je nekada južno od Rio Grande - reke koja ne razdavaja samo dve Amerike već i dva sasvim različita sveta - bio nada miliona. Za zaliku od bogate severne Amerike, latinska polovina predstavlja zemlju izneverenih obećanaja. Uz nešto bogatstva - koje su uglavnom pokupili prvi konkvistadori - su obično išle zarazne bolseti, nepodnošljiva tropska klima i skoro nemoguća geografija. Vera u Hrista i spasenje tu nije bila dovoljna.
Mnogo pre "El Čea" Latinska Amerika je imala jednog drugog još zgodnijeg, muževnijeg i misterioznijeg idola. Na skoro istim prostorima na kojima se u drugoj polovini dvadesetog veka širila vera u asmatičnog Argentinca 400 godina ranije rođena je legenda o El Doradu, "čoveku od zlata". Reč danas koristimo kao sinonim za "obećanu zemllju". Ali radi se o imenu jedne verovatno istorijske ličnosti koja je prerasla u mit koji je i danas jači i od onog o "El Čeu". El Dorado, "Zlatni Kralj", prema opisu jednog katoličkog misionara iz 1541. godine napravljenom na osnovu svedočenja zarobljenih indijanaca, zasipao je svako jutro svoje uljem namazano telo zlatnom prašinom. "Svake večeri spirao je sa sebe zlato koje je ujutro naneo... Skladnost njegovog tela nije bila sakrivena. On preko (zlatne prašine) nije oblačuio drugu odeću". Ovaj opis misterioznog andskog poglavice preneo je Džon Heming u svojoj knizi "U Potrazi za El Doradom".
Čeova potraga "El Poderosom" - umirućim primerkom motora Norton 500, modela iz 1939. godine - počinje onim što jednog mladog Argentinca čini srećnim. Prvih četrdesetak dana po prostranstvima ogromne, retko naseljene otadžbine i susednog Čilea Ernesto i Alberto uživaju u toplom mateu, seksu (na smom početku puta Če pravi osmodnevni "romantični predah"), vinu i biftecima. U tim danima pre suočavanja sa "pravom" Latinskom Amerikom Ernesto i Alberto žive "prinčevski" posećujući porodične prijatelje, ugledne i bogate provincijalce u Argentini i gostoljubive Čilenace. Veći deo njihovog puta se ne razlikuje puno od ritualnog putovanja buntovnih evropskih maminih sinova od Istanbula preko Kabula do Goe na vrhuncu hipi ere, petnaestak godina kasnije.
Čeovo prvo putovanje je mnogo više slikovito nego potresno. Ono što se vidi u sa sedišta Čeovog motorcikla su pejzaži, prostranstva i slike koje očaravaju. Tu su i žene koje nude na prodaju lišće koke sa čudnim šeširićima na glavi i šarnim mantama od lamine dlake zavezanim preko ramena u kojima se nalazi koje kilo krompira ili sltaka, crvenkasta beba. One zrače melanholijom i nekim čudnim mirom.
Tragedija i beda Latinske Amerike, sa izuzetkom slamova velikih gradova kao što su Rio, Lima ili Meksiko Siti, može vam promaći u susretu sa čudima prirode i egzotikom indijanskih kultura koje su obeleželi i veliki deo Čeove maršrute. Zato njegov "obred prelaza" traje toliko dugo. Zato je buržujčić rođen Rozarija, drugom najvećem grada u Argentini, morao preći čak 16.000 kilometara bez maminog debelog novčanika da bi shavatio realnost Latinske Amerike.

Seks i revolucija: od građanskog sna do susreta sa realnošću

Pre bede i lepre, porodični mezimac koji je odrastao u među argentinskom bolešljivom elitom u Alta Grasiji, luksuzmoj "vazdušnoj banji", otkrio je sumnjičavost lokalnih indijanaca prema belom čoveku, ljutu čileansku hranu i surovost klime ogromnog kontinentu. Neprospavana uraganska noć pod vedrim nebom, "bez vode i mesa", donela je budućem revolucionaru prvu pobedu, "trijumf nad hladnoćom". Prvih meseci on mašta o putu na Uskršnje ostrvo i tamošnjim ženama koje rade sve. "Vi samo jedete, spavate i zadovoljavate ih".
Ernesto piše i da je Uskršnje ostrvo "divno mesto, gde je klima idealna, žene idealne, hrana idealna, rad idealan (u svom blagoslovenom nepostojanju)". Da su Ernesto i Alberto našli brod ili avion za ostrvo, da za prvi sledeći prevoz nisu morali da čekaju šest meseci, dnevnik asmatičnog motorcikliste bi danas verovatno trunuo na nekom tavanu. Revolucioanr Če bi u tom slučaju verovatno bio ugojeni provincijski lekar Ernesto. Samo je sticaj okolnosti omogućio da nešto kasnije impuls misionara pobedi u Čeu impuls hedoniste. Ernsto se nikada nije odrekao svih luksuza svoje mladosti. Čeov poslednji "Rolex" operativac CIA skinuo je sa njegovog još toplog leša.
Film i engleski prevod knjige imaju pograšan naziv. Manje od jedne trećina puta opisanog u filmu "dva Čea" su proputovala motorciklom. Smrt "El Poderose" je naterala Ernesta da se nađe na mestima koje jedan "bajker" nikada neće otkriti. Tek kada akteri ostanu bez motora "Dnevnik motorcikliste" postaje malo zanimljivija priča u kojoj glavni događaji više neće biti seks iza seoske krčme, krpljenje gume i potraga za mehaničarima.
Latinska Amerika nije zemlja za motorcikliste. Samo dan pošto je sahranio "el poderosu", "kao telo stare devojke" kako je napisao Alberto, Če po prvi put oseća bizarnu privlačnost koja će vremenom prerasti u fatlnu opsesiju siromaštvom. "Zavirivali smo u prljava stepeništa i tamne budžake, razgovarajući sa gomilama prosjaka, bili smo privučeni atmosferom siromaštva koju smo upijali sadističkim intenzitetom", napisao je Če u dnevniku. Bio je to prvi susret sa porivom koji će nekoliko meseci kasnije u koloniji leproznih u Amazonskoj prašumi, dovesti do Čeove ideološke i životne nirvane.
Ernesto se ipak kretao jednom već utabanom stazom. Za latinoameričku sirotinju omiljena zabava bila je fudbal. Za buntovike iz viših klasa to je bilo podizanje revolucije u teško dostupnim zabitima.
Sales priznaje da je dobar deo onoga što su Ernesto i Alberto videli 1952. godine ostao do danas nedodirnut "onim što nazivamo progres". Velikoj većini indijanaca koji naseljavaju visoravni Anda i veliki deo basena Amazona beli čovek, progres i kapitalizam nisu doneli apsolutno ništa dobro. Na velikim delovima maršrute, samo desetak kilometara od danas praznih asfaltnih puteva, život se nije promenio vekovima. U peruanskim Andima bezakonje i beda i danas su deo života miliona koji ne govore ni reč španskog i koji preživljavaju na krompiru. Za mnoge će prženi zamorčići , jedno od odvratnijih jela koja sam probao, biti jedino meso koje će povremeno pojesti.
Pokušaj da digne revoluciju na obodima Amazona Čeu je došao glave. Indijanci Amazonije i Anda su loši kapitalisti, ali su još gori kao revolucionari. Puno "belji" Čile je samo dvadesetak godina posle "smrti" Čeovog motorcikla izabrao jednog marksistu za predsednika. Presednik Salvador Aljende je, baš kao i Če, ubijen u prljavom ratu koja je CIA zajedno sa lokalnim vojskama vodila u svom "dvorištu" napadnutom virusom marksizma.
Kritičar Londonskog Tajms napisao je da se u Čeovom dnevniku sjedinjavaju Marksov "Kapital" i "Goli u sedlu". Sam Če je puno iskreniji kada kaže da je njegov put bio samo jedno "od davnina poznato tumaranje lutajućeg arsitokrate". Tanak i na momente dosadan dnevnik retko po književnoj vrednosti nadilazi belške kakave smo nekom prilikom i sami možda vodili na putovanju. Izuzetnost ovom tekstu daje samo ime autora. Verovatno u potrazi za onim što Če ili nije video ili nije zapisao režiser i saradnici su tri puta ponovili Gevarin dugački put.

Ostala je samo lepra: Mao protiv Microsofta

Putovanje po svetu u potrazi za revolucionarnom levicom je danas slično potrazi za nekom vrstom u nestajanju. Samo četrdesetak godina od Čeove smrti njegova ideologija posle serije poraza i bezbroj podela izgleda gore i bolesnije nego ikada ranije. Mladi Če je do komunizma došao preko lepre. Ako želite da danas nađete oaze u kojima još uvek cveta Marksovo, Lenjinovo i Maovo učenje nemojte krenuti put industrijskih centara, Kube ili Kine. Ideju komunizma danas ne rađa "klasna svest" ili zavodljiva ideologija, već kao i kugu, skoro isključivo ogromna beda. Dakle ako danas tražite crvene revolucionare najbolje je da, kao i nekada mladi Ernesto, krenete put jednog leprozorijuma.
Če do svoje nirvane stiže u koloniji leproznih u amazonskoj nedođiji. Usred peruanskog Amazona nalazilo se pedesetih lečilište Sveti Pavle (San Pablo). Alberto i Ernesto su u tom vlažnom i vrelom srcu ljudske bede i nesreće proveli tri nedelje. Neki od izlečenih od bolesti koja ostavlja neizbrisve ožiljke na licu i ekstremitetima igraju u Salesovom filmu.
Verovatno ništa čoveka koji dolazi iz srećnije polovine planete - ni Čeova Argentina ni Srbija ipak ne spadaju u siromašne zemlje trećeg sveta - neće toliko uznemiriti kao susret sa stotinama ljudi oskaćenih kugom. To je iskustvo koje čoveka jednostavno ne može ostaviti nepromenjnim. Da bi se danas našli lepru u Latinskoj Americi, moraćete da zađete puno dublje u zabačene predele nego što će vas znatiželja jednog (avan)turiste ikada odvesti. Iskustvo opisano u "Dnevnika Motorcikliste" koje je srušilo Čeov svet možete osetiti ako danas krenete put predela daleko od Amazonskih prašuma. Samo par kilometara od centra milionske Kalkute ili stotinak metara od jednog od najlepših nepalskih hindusitičkih hramova otkrićete danas "srce teme" koje će vas zauvek promeniti. Susret sa stotinama ljudi deforminisanih lica kojima ekstremiteti trunu pred vašim očima je verovatno nešto najpotresnije što možete videti van krvavih rovova u ratnim područjima.
Možda se u vama ako se ikada nađete okruženi kugom neće roditi komunista kao u asmatičnom Argentincu, ali možete biti sigurni da će se tu negde blizu vas naći fanatični vernici komunizma.U Kalkuti, nekadašnjem domu Majke Tereze i glavnom gradu indijske savezne dražave Zapadni Bengal, danas je na vlasti koalicija pod vođstvom marksista. Komunisti su u prenaseljenom Bengalu najjača partija već decenijama. Još uspešniji bili su levičari na krajnjem jugu potkontinenta, u tropskoj Kerali gde je takođe na vlsti koalicija pod vođstvom komunista. Kerala danas ima rekordno nisku stopu nepismenih i neke od najmoćnijih sindikata u Indiji.
Ipak pravi centar revolucionarnog levičarskog žara u Indiji nalazi se mrgdea na pola puta između tropske Kerale i prenaseljenog Bengala. U srcu Indije, kao i širom susednog Nepala, još uvek gori revolucionarna vatra Čeove poslednje ideološke ljubavi. Pred kraj života Če se razočaran u Kastra i popustljivog Hruščova okrenuo maoizmu. Žar Maove brutalne, "seljačke revolucije" je već skoro sasvim ugašen u Kini. Naslednici u platama na pekinškom Trgu nebeskog mira danas tvrde da je autor "Crvene knjige" bio samo nekih tridesetak posto u pravu. Borci perunaskog "Sendera Luminosa" (Svetli Put) su devedesetih pretrpeli teške udarce od kojih se ova andska maoistička gerila možda nikada neće sasvim oporaviti. U susednoj Kolumbiji, levičarski borci ratuju više zbog kokaina nego za oživljavanje Maove vizije.
Če je pogrešio što krajem šezdesetih umesto bolivijskih prašuma na obroncima Anda nije izabrao podnožje Himalaja za revolucije koje je Amerikancima njavljivao kao "tri nova Vijetnama". Krajemrošle godine su gerilci "Komunističke partije Nepala - Maoisti" koji se već osam godina bore za uspostavljanje komunističke republike blokirali na nekoliko dana Katmandu. Kralj i njegova vojska godinama ne kontrolišu veći deo ove izolovane, planinske zemlje.
Pobunjeni maoisti su članovi samo jedne od devet partija koje u svom imenu sadrže reči "Komunistička Partija Nepala" (KPN) i koje imaju značajan uticaj u različitim delovima zemlje. Jedna od ovih devet stranka, blisko povezana sa severnokorejskim režimom, danas vlada Baktapurom, jednim od najlepših gradova na svetu. U ovom bajkovitom mestu nedaleko od Katmandua snimljen je Bertolučijev "Mali Buda". "KPN- Ujedinjeni Marksisti-Lenjinisti" danas je jadan od glavnih partnera u nepalskoj koalicionoj vladi.
Iako još uvek puno slabiji od nepalskih saboraca indijski maoisti imaju svoje glavno uporište samo stotinak kilometara od Hajderabada, prestonice indijske "silikonske doline". U Hajderabadu je danas drugi najvažniji centar Microsoft-a, Bil Gejstove industrije ideja. Ovi gerilci su u Indiji poznati kao "naksalajt". Ime su dobili po gradiću Naksabali, severno od Kalkute, gde je oružana pobuna počela 2. marta 1967. godine, sedam meseci pre nego što je Če ubijen u Boliviji.
Iako podeljeni u desetine slabo povezanih gerilskih vojski i grupa maoisti su danas aktivni u čak devet indijskih saveznih dražava. Većina naksalajta priznaje formalno vođstvo novoformirane "Komunističke partije Indije - Maoisti". Najjači i najbolje obučeni su gerilci "Indijske ratne grupe", "Narodnog rata" i "Maoističkog komunističkog centra". Maoisti su najuspešniji u oblastima naseljenim plemenima koja nikada nisu prihvatila hinduizam, dominatnu religiju u Indiji, i koja su ostala van indijskog kastinskog i političkog sistema. Za razliku od nepalskih kolega koji redovno organizuju smotre svojih jedinica za novinare, indijski maoisti, iako već godinama kontrolišu ogromnu teritoriju, predstavljaju jednu od najmisterioznijih levičarskih snaga. Ekipa BBC-ija je tek ove godine uspela da dođe do jednog od naksalajtovskih štabova.

Stopama "svetog Čea": mala pomoć bolivijskom kapitalizmu

Potraga za Čeovim prašumskim bazama danas je puno jednostavnija. Mada hiljade onih koji poslednjih godina putuju Čeovim stopama klimatizovanim autobusima zapadnih turističkih agencija neće moći da osete ništa od Čeovu traganja koje ga je 1967. godine koštalo života. Nekoliko zapadnih agencija ove sezone nudi tronedeljne ture "Putovanje sa Čeom" i "Čeovim stopama" po maršruti iz filma za oko 3.500 evra po osobi. Za dodatnih 1.500 evra dobićete i krstarenje Amazona parobrodom iz Ikitosa, jedne od Čeovih polsednjih stanica na putu iz "Dnevnika". Osamnaestodnevna tura po obroncima Siera Maestre i drugim čukama na kojima je Če komandovao kubanskim gerilcima košta "samo" 2.500 evra.
Ali pravi fanovi izabraće Čeovu poslednju avanturu. Danas možete posetiti učionicu u Bolivisjkom selu La Iguera u kojoj je Če ubijen 9. oktobra 1967. godine. Desetine zapadnih novinara, potaknuto interesovanjem za Čea koji je izazvao Salesov film, prepešačilo je poslednjih nedelja "Čeovu stazu" ("La Ruta Che"), novootvorenu turističku atrakciju u jednom od najnezanimljivijih i najsiromačnijih delova južne Bolivije.
Svedoci Čeovih poslednjih dana i oni koji tvrde da su videli telo ubijenog gerilca danas traže stotine dolara za intervju. Seljaci su svojevremeno odbili da se pridruže Čeu i pedesetorici njegovih gerilaca odlučnim da baš u njihovom kraju pokrenu sveameričku revoluciju. Indijanci su verovali da su Če i njegovi odrpani borci ustvari čarobnjaci. 37 godina kasnije oni pokojnog revolucionara doživljavaju kao lokalno božanstvo. Los Anđeles Tajms piše da se seljani, uglavnom sujeverni Guarani indijanci, danas mole Čeu očekujući da će im pomoći da nađu izgubljeno tele ili kozu.
Sve u vezi komercijalizacije mrtvog Čea predstavlja baš ono što je živi Če najviše prezirao. Apsurdnost Čeovog kulta danas ništa bolje ne ilustruje od događaja poslednjih meseci u ovom zabačenom kutku Bolivije. Nekada je Če bio za vladu Bolivije državni neprijatelj broj jedan. Čak 1.800 bolivijskih vojnika pod komandom instruktora CIA okružilo je Čea i saborce u tečko pristupačnom kanjonu nedaleko od La Iguere. Prošlog meseca je ministar turizma lično uveličao otvaranje "Čeove staze" u predelu koji je preko hiljadu kilometra udaljen od La Paza i koji zvaničnici retko posećuju čak i u predizbornoj kampanji. Vojnici 4. divizije, jedinice koja je uhvatila Čea, danas pomažu u račšišćavanju terena kako bi obožavaoci i turisti mogli da ponove Čeovo poslednje putovanje. "Britanski imperijalisti", Čeovi veliki neprijatelji, danas finansiraju očuvanje njegove uspomene. Novac za radove na još uvek teškoj i opsanoj stazi koje obavlja 4. divizija obezbedila je britanska vlada u okviru programa pomoći ugroženim indijanskim zajednicama. Ministarstvo turizma "kapiatlističke" Bolivije divlju stazu koja prolazi kroz paršumu, stepu i preko nekoliko reka i potoka promoviše pod parolom ("Kultura, Istorija, Ekoturizam") čija skraćenica na španskom daje reč "Che".
Seljanke ga zovu "Sveti Če". Ali Če danas nije samo lokalno božanstvo. On je u ovom sušom izmučenom delu Bolivije postao i jedina nada. Na žalost njegovih ideoloških sledbenika širom sveta, ne zbog Čeovog borbenog duha ili snage njegove idealističke ideologije, već zbog velikog komercijalnog potencijala levičarske ikone. Ceo kraj danas konačno očekuje bolji život, profit od sećanja na posledne dane slavnog antikapitaliste. Lokalne vlasti se nadaju da će narednih godina u ovu siromašnu oblast doći puno više turista. Za par dolara "svedoci" će vam ispričati da su poslednje reči ranjenog "komandantea" bolivisjksim vojnicima umornim od višenedeljne potrage bile: "Pucajte. Ne bojte se." Krst nacrtan na podu u učionici u seoskoj školi danas označava mesto na kome je Če ubijen.
Na fotografiji slikanoj posle likvidacije polugoli Čeov leš, otvorenih očiju i sa talasastom kosom, podseća na jedan od najčešćih motiva u istoriji umetnosti: mrtvog Hrista, tek skinutog sa krsta. Ova fotografija možda predstavlja najveću grešku koju su Čeovi bahati i umorni gonitelji učinili tokom uspešne operacije. Uz legendarnu fotografiju Alberta Korde, snimljenu na jednoj sharani u tek oslobođenoj Havni 1960. godine, ova slika je imala odlučujuću ulogu u formiranju mita o Čeu kaospasitelju i simbolu pobune protiv zlih sila.

"Novi Če": subkomandante Markos ili šeik Osama?

Danas jedini dostojni Čeov naslednik u Latinskoj Americi je "subkomandante Markos". Markos, puno svesniji moći slika i masovnih medija, pažljivo je gradio svoj imidž kao vođa majanske pobune u Čijapasu. U teško pristupačnim, indijancima naseljenih planinama ovaj zgodni, romantični konjanik sa crnom maskom preko lica i lulom u ustima stvorio je uz granicu sa Gvatemalom komunističku minidržavu. Meksičke vlasti posle serije pokolja kao da su prepustile Markosu i njegovim "zapatistima" ovu crvenu, prašumsku oazu.
Reč revolucija u Meksiku, zemlji Zapate i Panča Vilje, prihvatljivija je za bogatu, vladajuću elitu nego u ostatku Latinske Amerike. Subkomandanteu je nedavno bilo dozvoljeno da napravi turu po većim meksičkim gradovima. Markosov EZLN, najveća od desetak patuljastih gerilskih armija aktivnih u Meksiku poslednjih godina, više ne predstavlja pretnju stabilnosti u zemlji kojom od jula 2000. godine vlada predsednik Vinsente Foks, bivši službenik Coca Cola-e.
Na pijacama u San Kristobalu de Las Kasasu, glavnom gradu majanskog Čijapasa, majice sa Čeovim likom kupuju zapadni turisti koji u ovaj kraj dolaze željne jeftinog piva i mogućnosti da se primaknu Markosovoj, danas najbezopasnijoj latinoameričkoj gerili. Ali mnogi meksički borci protiv neoliberalnog kapitalizma, SAD i Džordža Buša danas preferiraju jednog puno efikasnijeg ratnika. Na glavnom trgu u Meskiko Sitiju i na tezgam u San Kristobalu najbrže se rasoprodaju majice sa likom Osame bin Ladena. Na jednoj od najprodavanijih su, kao ocila na vizantijsko-srpskom grbu, četiri fotografije Čea i Osame.
Bin Laden je danas za neke frustrirane levičatr jedan puno uspešniji borac protiv "Američkog zla" nego što su Če ili Markos ikada bili. Osama je za života postao ikona na svetskom medijskom tržištu zasićenom efektnim slikama. Bin Laden, neuhvatljiviji od Čea i bezkompromisniji od Markosa, stvorio je o sebi sliku snažniju od one koja je ubijenog Argentinca poistovetila sa raspetim Hristom. Lep, bradati i sedi čovek sa oružijem u ruci u planinskoj pećini podsetiće stotine miliona nezadovoljnih muslimana na jednu sliku koju - iako je nikada nisu videli - skoro svi imaju u glavi. Predstavljanje lika proroka Muhameda je strogo zabranjeno, ali nema sumnje da ga muslimani širom sveta zamišlju otprilike onako kako Osama Bin Laden izgleda na snimcima iz avganistanskih pećina emitovanim na Al Džeziri.
Za jedan broj razočaranih levičara u Meksiku i širom trećeg sveta Osama je jedini neprijatelj njihovih neprijatelja sposoban da udari omraženu Ameriku dovoljno jako da stvarno zaboli. I Če nekada i Bin Laden danas nisu krili da ne bi birali oružije za napadnu na Ameriku. Obojica su videli SAD kao "zlo" protiv koga se vredi boriti svim sredstvima, uključujući i atomske bombe.
U bigrafiji dvojice vođa svetskog otpora i idola stotina milion ljudi na svim kontinentima ima ponešto zajedničkog. Bin Laden je sin bogatog jemenskog biznismena i prelepe Sirijke koji je odrastao među dekadnetnom elitom koja i danas vlada Saudijskom Arabijom. Osami je Bejrut bio ono što je za Čea bio leprozorijum Sveti Pavle. Tu je početkom osamdesetih Bin Laden otkrio dva zla koja će ga pretvoriti u kontraverznog komandanta otpora "američkom imperijalizmu" i "Bušovim krstašima" na početku novog milenijuma.
O prvom "zlu" Osama je govorio u nedavnom obraćanju Amerikancima. Bin Laden je tu izgovorio jednu Čea dostojnu misao: "Događaji koji su teško pogodili moju dušu počeli su 1982. godine kada je Amerika dozvolila Izraelu da napadne Liban... U tim trenutcima mnoge ideje koje je teško opisati ključale su u mojoj glavi i proizvele su jako osećanje odbacivanja tiranije i odlučnost da se kazne tlačitelji." O porocima, drugom "zlu" sa kojim se duboko religiozni Osamu suočio u bejrutskim bordelima i noćnim barovima, i gađenju koje je njihova rsprostarnjenost izazvala kod Bin Ladena govorili su prethodnih godina njegovi prijatelji i rođaci.
Osamina putovanja - od raskošnih palata Rijada do pećina Avganistana, od Bejrutskih barova i klupa elitnih britanskih univerziteta do sudanskih i pakistanskih zabiti - podsećaju na Čeova. Tu ima slikovitih predela, lepih i ružnih trenutaka, poetičnih momenta, humanih poduhvata i zločinačkih dela. Ipak nemojte očekivati jedan holivudski film o Osminim duhovnim i vojničkim avanturama. Džoni Dep se prošle godine za naslovnu stranu snobovskog magazina GQ slikao noseći medaljon sa Čeovim likom. Madona se u spotu za hit "American Life" pojavila obučena u Čeovu uniformu. Majk Tajson i Maradona istetovirali su Čeov lik na svome telu.
Ali fotografija jednog holivudskog srcelomca sa Osaminim slikom neće biti na omotu američkih magazina ni za hiljadu godina, niti će svetske zvezde rizikovati svoje milionske karijere zarad tetovaže sa likom najozloglašenijeg odmetnika. Ružičata filmska bajka koju nam je Holivud ponudio o Če Gevari nikada neće biti ispričana o čoveku koji se hvali da je boreći se "protiv tiranije Američko-Izraelske koalicije" 11. septembra u smrt polsao 2.973 nedužnih ljudi.

Skraćena verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku NIN

bolivud

Retko kada nešto tako verno odražava duh jedne nacije kao što bolivud otelotvoruje čaroliju Indije. Pojam "bolivud" nastao je od reči Bombaj i holivud i Indijci su dugo odbijali da ga prihvate jer sugeriše da je indijski film kopile američke industrije snova. Ovaj izraz je skovan polovinom sedamdesetih, četrdesetak godina pošto su filmovi snimljeni u bombajskoj fabrici kiča krenuli u osvajnje planete. Najedakvatniji naziv za ovaj kompleksni žanr je njegovo predbolivudsko ime: masala filmovi. Hindi reč "masala" znači mešavina i najbolje opisuje ne samo ove filmove već i duh Indije.
Osnovana formula je jednostavna. Masala film je vizuelno raskošna emotivna klackalica koja traje preko tri sata. Svaki film sadrži između 5 i 14 muzičkih spotova sa stotinama plesača, srećan kraj, tragičnu smrt, ljubavnu priču i radnju sa gomilom neočekivanih obrta. Pravi hit izazvaće i eksplozije smeha i potoke suza. Uspeh jedne ovakve žanrovske mešavine meri se i brojem papirnih maramica koje ćete potrošiti tokom projekcije.
Indusi su navučeni na ove filmove. Svakoga dana 13 miliona Indijaca kupi bioskopsku kartu. "Indijski film je religija i mi smo bogovi te religije", rekao je nedavno Šahruk Kan, najveća bolivudska zvezda današnjice. Bogati Indijci ne štede novac da dodirnu svoje filmske bogove. Kan i kolege redovno nastupaju na svadbama. Kao što će srpski novopečeni bogataš svoje slavlje uvećati dovođenjem turbofolk pevačice tako će njegov indijski kolega pozvati popularnog glumca da, kao i na filmu, na plejbek otepva nekoliko hitova i slika se sa mladencima. Jedan uticajni indijski nedeljnik tvrdi da zavodljivi Šahruk svake godine samo za pojavljivanje na venčanjima uzme preko milion dolara.
Kan kaže da mu je dok snima film stalno na umu da posle projekciji čak i onaj ko je gladan otišao u bioskop treba da se oseća sito. Siromašni Indijci će odvojiti od usta da bi za petnaestak dinara odgledali najnoviji hit. U selima bez struje i vode filmovi se prikazuju u šatorima pored kojih bruji generator. I po hiljadu ljudi dolazi da vidi projekcije ovih "putujućih bioskopa" koje se ponekad daju na ledini ograđenoj platnom razapetim između štapova bambusa pobodenih u zemlju. Kada ovakav bioskop dođe u selo publika iz okolnih zaselaka prepešačiće desetine kilometara da bi videla svoje idole. Jedan novinar nazvao je putujuće biokope "vozilima koje prevoze snove". U Indiji radi i preko 13.000 "nepokretnih" bioskopa. Samo u šesnaestomilionskom Bombaju ih je oko 300.
Prvi odlazak u biskop u Indiji za svakog Evropljanina predstavlja nezaboravni doživljaj. Najčešće će svi u publici aplaudirajući otpevati većinu pesama, navijati za "dobre momke" i zviždati kada se "loši" pojave na platnu. Ako bolivudski film po prvi put gledate van Indije, bez zavodljive atmosfere i emotivne reakcije publike, trebaće vam vremena da se naviknete na prenaglašenu glumu i nedosledno vođenu radnju. Ovi filmovi ne podsećaju na bilo šta što ste ranije videli i da bi u njima počeli da uživate morate imati malo strpljenja. Ako se potpuno predate bolivudskoj agresiji na čula gledanje srceparajućih hitaova kao što su "Devdas" ili "Doba sreće doba tuge" verovatno ćete završiti sa suzama natopljenom maramicom u ruci.
Masala filmovi su kao i indijska kuhinja jako začinjeni i puni iznenađenja. Sve je toliko prenaglašeno da filmska iluzija redovno prerasta u grotesku. Scene u kojima plesači izvode neverovatne koreografije su ubrzane. Glavni junaci biće u jednom kadru u pustinji da bi se desetak sekundi kasnije našli u alpskom pejzažu odakle će u deliću sekunde "otputovati" u podnožje solitera u Hong Kongu ili Kuala Lumpuru. Iz sveta nadrealnog i apsurdnog dobar bolivudski reditelj će vas brzo prevesti u skoro cirkusnu atmosferu da bi vas potom suočio sa patosom koji će dodirnuti vaša najtananija osećanja. Svaki bolivudski hit predstavlja emotivnu avanturu koja će u vama probuditi osećanja na koje ste možda već i zaboravili.
Indusi koji žive na zapadu, kao i njihovi sunrodnici u domovini, od filma zahtevaju potpunu iluziju. Bolivud je često njihova jedina veza sa maticom i filmovi danas najveći deo prihoda ostavaruju od dijaspore. Samo u SAD živi preko dva miliona Indusa i sve je više filmova koji računaju na nostalgiju gastarbajtera. Zato će neki likovi u filmovima snimljenim poslednjih godina živeti američki san u Njujorku i sanjati "majku Indiju". Obučeni u DKNY, Gucci ili Tommy Hilfiger krpice u scenama snimljenim u vrtovima francuskih palata, alpskih zamkova ili britanskih elitnih univerziteta glavni junaci novih filmova po prvi put u istoriji bolivuda ne ilustruju samo maštarije siromašnih, već pričaju životne priče nove indijske elite. Nacija softverskih genija danas živi verovatno najbogatije dane svoje duge i slavne istorije. Eskapistički bolivud pokušava da nekako u filmovima pomiri snove stotina miliona onih koji i dalje gladuju sa slikama iz života njihovih nekadašnjih suseda koji su tokom godina indijskog ekonomskog buma čak i svoje najluđe snove pretvorili u stvarnost.
To nije lak zadatak. Nehruava egalitarna, socijalistička Indija je konačno sahranjena i bolivud sa velikim teškoćama prati ogromne promene na matičnom tržištu. 2002. je bila najgora godina u istoriji industrije. Preko 600 bioskopa je bankrotiralo i holivud je u Indiji po prvi put ugrozio dominaciju bolivuda. "Spajdermen" i "Igraj kao Bekam" bili su gledaniji od nekih od najambicioznijih bombajskih produkcija. Oporavak je polako započeo tek prošle godine. Ove godine će izaći oko 600 novih naslova, skoro upola manje nego pre deset godina. Tek svaki peti bolivudski film danas producentima donosi zaradu. Ali bolivud je u prošlosti već uspevao da predbrodi teške krize i nađe jezik koji će komunicirati sa svim segmentima duboko podeljenog indijskog društva. Masala filmovi su u prošlosti razbili kastinske barijere i ujedinili indijski hinhusite, muslimane i hrišćane.
Najveći izazov sa kojim će se bolivud suočiti u budućnosti biće da ostane ono što jeste i da i dalje bude gledan i poželjan. Indija je, kako piše kritičar Santoš Desai, danas zahvaljujući bolivudu samo jedna od nekoliko zemalja na svetu koja još uvek ima sopstvenu fabriku kulture. Na žalost ova skupa fabrika danas sve češće živi od prljavih para mafijaških kartela.
Pored reketiranja bogatih zvezda i kontrole piratskog tržišta bombajska mafija je jedan od glavnih investitora u sve skuplju bolivudsku industriju. Jedan mafijški don za "svoj" film neće obezbediti samo finansijku podršku. One će ubediti (ili uceniti) velike zvezde da prihvate uloge i "raščistiti" iz njihove pretrpane satnice sve druge obaveze. Ovo je naročito važno ako se ima u vidu da zvezde snimaju ponekad i po deset filmova istovremeno i često nedeljama ne mogu da nađu slobodan dan za snimanje nekog od filmova. Jedan mafijški don će se pobrinuti i da nijedan drugi film nema premijeru kada i njegova prdukcija. Bolivud danas skoro 40 % novca zarađuje od izvoza filmova i mafija često kontroliše prava za svetsku distribuciju čak i onih filmova koje nije producirala.
Publicista Suketu Mehta je nedavno napisao u Njujork tajmsu da su nelogični bolivudski filmovi koji se protive zdarvom razumu osvojili srca Palestinaca i Izraelaca, Iranaca i Iračana, Uzbekistanaca i Rusa "verom u porodicu, patriotizam i iskrenu ljubav". Melodrama, kaže Mehta, nije greh. U zemljma velikih suprotnosti kao što je Indija, gde vas ljudska nesreća čeka na svakom koraku, zabava jednostavno podrazumeva potpuni otklon od realnosti. U Egiptu, Gruziji, Nigeriji i Indoneziji magija bolivuda je začarala stotine miliona ljudi. U doba sloma starih vrednosti i nesigurnosti širom trećeg sveta bolivud nudi slatke snove i slavi tradicionalne vrednosti bez trunke ironije i cinizma.
Čak i u velikom delu islamkog sveta kritičari ističu da ovi filmovi učvršćuju ugrožena porodične vrednosti i tradicionalni moral. Indijska višedecenijska kulturna invazija na Afriku i Aziju bila je spontana, zračila je nevinušću i sa izuzetkom Avganistana i nekih ultrakonzervativnih arapskih zemalja malo je onih koji su je doživljavali kao pretnju. Masala filmove je uvozila čak i Maova Kina. Sovjeti su bolivud od Nehruove Indije dobijali u zamenu za tenkove.
Bolivudski filmovi su konačno osvojili i Kabul. Promena koju "hindustanki" filmovi donose u avganistanko konzervativno i fundamntalizmom zatrovano društvo dalekosežnije su i progresivnije od skupih emncipatorskih projekata koje finasiraju zapadne vlade. Predsednik avganistanskog Vrhovnog suda zatražio je ove jeseni od predsednika Hamida Krzaia da zbog bolivudskih filmova zabrani rad kablovskih televizija u Kabulu tokom ramzana. Većina Avganistanaca razume hindi i uticaj masala filmova je puno veći jer se holivudski hitovi emituju bez titlova. Fundamentalistima naročito smeta što bolivudski filmovi prikazuju "nevernike" hinduste kao uzorne ljude i njihove žene kao obrazovane i zaposlene.
Opsesija Bolivudom koju dele Indija i Pakistan danas je jedina stavar koja ujedinjuje dva posvađana suseda. Više od pola veka posle krvave podele ove dve nacije prepoznaju vekove zajedničke istorije još samo u filmovima. Uspehu bolivuda u islamskom Pakistanu pomogla je i čenjenica da su neke od najvećih indijskih zvezda muslimani. Indija je treća zemlja u svetu po broju muslimana i Šahruk Kan, glumac islamske vere, danas je najpoželjniji muškarac na potkontinentu.
Na zapadu se masala filmovi probijaju puno sporije. Privlačnost bolivuda u bogatom delu planete je u tome što zapadnoj industriji zabave daje mogućnost da bogatoj, razmaženoj i zasićenoj publici ponudi nešto sasvim novo. Inovativni promoteri novih trendova, kao što su kuvar Džejmi Oliver, reditelji braća Vačovski ili DJ Džajls Piterson, često još samo u Indiji, Japanu i Kini nalaze nove čulne stumilanse koji mogu na da zadovolje sve sofisticiranije zapadne konzumente. Ljuti kari, japanski "Manga" stripovi, bangra muzika, borilačke veštine monaha iz Šaolina i bolivud su se tako probili na zapadna tržišta.
Reklame snimane u Indiji za poznate svetske brendove, filmskom masalom začinjeni zapadni filmovi kao što su "Monsunsko venčanje" i "Igraj kao Bekam" bili su najava očekivane invazije indijskog slatkog kiča i eskapizma na zapadnu masovnu kulturu. Bolivudski režiseri govore jezikom koji većina konzumenata u Evropi i SAD još uvek ne razume. Oni za razliku od holivudskih autora kojima u borbi za profit i gledanost više ništa nije sveto još ne udaraju nisko. Atak na naša čula u bolivudskim spektaklima ne postiže se pomoću skupih scenskih efekata, poigravanja na granici perverznog ili potoka krvi koji za sobom ostavljaju plavokosi heroji. U naivnim bolivudskim preterivanjima i orgiji kiča možemo uživati samo ako prihvatimo da smo zauvek ostali deca i da povratak u vreme nevinosti predstavlja mogući beg iz realnosti koliko i sunovrat u dekadenciju. To nije lako i zato pažljivo dozirana "bolivudizacija" na zapadu i dalje puno prolazi od pravog bolivuda. Film "Monsunsko venčanje" u Indiji nije imao uspeha, ali je zato bio najgledaniji film jednog indijskog reditelja i u Srbiji i u SAD.
Na nedelji indijskog filma krajem prošlog meseca u beogradskoj Kinoteci sala je bila poluprazna iako je na repertoaru bio i "Lagan" (Porez), jedan od najgledanijih bolivudskih filmova svih vremena. Na Dušanovcu se nalazi jedini indijski restoran u Srbiji koji često posećuju samo starane diplomate i novinari iako nudi dobru severnoindijsku kuhinju po pristupačnim cenama. U srpskoj prestonici možete posetiti i kafe "Bolivud" koji povremeno pušta masala filmove u nepopravljivo neindijskom ambijentu. U čajdžinici "Kandahar" na Dorćolu ponudiće vam sve vrste čaja sem onih koje u Bombaju i Kandaharu piju najfanatičnije čajopije na svetu. Egzotična Indija i nevesela Srbija i dalje su dva daleka sveta.
Ali pre samo petnaestak godina i u Londonu ste dobar indijski restoran mogli naći samo u četvrtima naseljnim južnoazijskim gastosima. Kasete sa piratskim kopijama bolivudskih filmova prodavali su tada vlasnici indijskih piljarnica. Danas su misrisi, ukusi i slike Indije u engleskoj metropoli prisutni na skoro svakom koraku. Samo je pitanje vremena kada će posle joge i instant misticizma prava, "nerazblažena" Indija na velika vrata stiči i u srpsku prestonicu. Ako ne možete da čekate krenite put najbližeg video kluba i potražite "Doba sreće doba tuge", jedini masala film sa srpskim titlovima, naručite ljutu pileću masalu i porciju pirinča i uživajte.

Deo o molivudu, kolivudu, lolivudu i tolivudu može u boks:

Indiski novinari su pokušali da žanr preimenuju u "molivud" kada je Bombaj postao Mumbai, ali se novi termin nije primio. U Bombaju se filmovi smimaju na hindi jeziku koji veliki deo stanovnika Indije ne razume. Samo sto od ukupno 800 filmova koliko u Indiji u proseku proizvede godišnje snima se u Bombaju. Prejaka gluma i jasno određivanje pozitivnih i negativnih likova pomažu stotinama miliona Indusa koji ne razumeju ni reč hindija da prate radnju. Čak 24 od 300 živih jezika u Indiji govori više od milion ljudi.
Masala filmovi producirane u susednom Pakistanu nazivaju se "lolivud", po gradu Lahore, centru pakistanske filmske industrije. Po broju snimljnih filmova najveća indijska filmska industrija je "kolivud". Ovi filmovi se snimaju na tamilskom jeziku u Kodabakamu, južnom predgrađu Čenaia (ranije Madras). Kolivud je još bolivudskija verzija bolivuda. Kada se radi o količini kiča, preterivanju, prejakoj glumi i obožavanju glumaca kolivud je čak i u Indiji bez konkurencije. Filmovi snimljeni na telugu jeziku u državi Andra Pradeš, centru indijske softverske industrije, spadaju u "tolivud". MGR i NTR, dve najveće zvezde kolivuda i tolivuda, decenijama su vladali vrelim i vlažnim jugom Indije i danas imaju status pravih božanstava.

Milim da i deo o ženama, poljupcima i erotici u bolivudskim filmovima može u boks:

Najpopularnija bolivudska glumica je Aišvaria Rai, poznatija kao Eš. Iako je davne 1994. godine bila izabrana za mis sveta američki magazim Time je nedavno citirajući Džuliju Roberts predstavio kao najlepšu ženu na svetu. Njusvik je opisao kao "hindusitičku boginju". Eš je ponuđeno da bude partnerka Piersa Brosnana u novom nastavku priče o Džejms Bondu. Ali ova stidljiva lepotica se boji da bi filmski poljubac sa Brosnanom mogao bi da uništiti njenu karijeru u Indiji. Iako je Eš do sada igrala u 30 hitova ona se nije nijednom poljubila na filmu i odbijala je da glumi u bikiniju.
Za milione Indusa poljubac na javnom mestu prdstavlja skaradan čin. Kad vam jedan Indus kaže da je glumica "išla do kraja" on ne misli da se skinula već da je dozvolila da je slikaju kako se ljubi sa muškarcem koji nije njen suprug. Čak i u doba svima dostupne prnografije na internetu poljubac na filmu je u Indiji ostao retkost. Film "Kvaiš" sa čak sedamnaest poljubaca izazvao je prošle godine pravu senzaciju. Ipak u indijskim filmovima ima sve više erotike. Zavodljiva Bipaša Basu je prošle godine postala nova mega zvezda posle pojavljivanja u golišavoj, bolivudskoj verziji filma "Niske strasti".
Bolivud je iznad svega muška industija i autori stalno podilaze stereotipima indijskih patrijarhalaca. Ako junjakinja stupi u seks pre braka ili prevari svoga supruga možete biti sigurni da će se scenarista pobrinuti da "grešnica" ili izvrši samoubistvo ili će je, ako nije udata, glavni junak "spasiti" tako što će u patetičnoj sceni isprositi njenu ruku.
Da bi privukli mlade, neoženjene muškarce - tradicionalno najbrojniju bolivudsku publiku - bolivudski autori su počeli da snimaju filmove koji se bave lezbejstvom i preljubom. Režiseri željni brze zarade čak i scene silovanje ubacuju u svoje filmove da bi dobili opravdanje da "svuku" neku od glavnih junakinja i tako privuku seksualno frustrirane mužjake. Po mišljenju mnogih kritičara bolivud je ove godine dotakao moralno dno filmom "Bold". Glavna junjakinja, bivša mis Tanvi Varma, igra ženu koja muškarcu koji je silovao želi da se osveti tako što će ga zavesti. U sceni silovanja koja redovno izaziva ovacije muške publike vide se Varmine gole grudi.

I deo o produkciji možda može u boks:

Iako produkcije deluju raskošno većina masala filmova se snimi za manje od pet miliona dolara. Da sada je najskuplji bio sedmi rimejk filma "Devdas" koji je koštao oko 11 miliona dolara. ("Devdas" je jedan od samo nekoliko bolivudskih blokbastera koji nema srećan kraj.) Najveći deo troškova otpada na honorare najvećih zvezda koji će pojesti skoro polovinu budžeta.
Bolivudski autori tvrde da dijalozi ne mogu da prenesu najjača osećanja. Muzički spotovi su zatio najvažniji deo svakog filma. Kako piše Suketu Mehta "samo na krilima pesme junakinja može u sred oluje stići u haram dok joj majka umire". Muzika iz filmova predstavlja jedinu pop muziku u Indiji. Desetine stelitskih kanal, uključujući i indijski MTV, svakog dana satima emituju spotove iz masala filmova. Honorar dobrog kompozitora, odnosno "muzičkog direktora", i tesktopisca odnese najmanje 10 % budžeta. Kompozitor A.R. Rahman je jedan od najbogatijih ljudi u Indiji.
Scenariji se uglavnom pišu na engleskom. Neki od najplaćenijih profesionalaca u bolivudu dolaze sa juga Indije i često ne govore ni reč hindija. Pisci dijaloga su zato plaćeni da prevedu scenarije i dijaloge obogate jezikom ulice.
Bolivudski autori su decenijama krali holivudske ideje i kopirali pesme sa zapadnih top lista. "Šolaj", veliki hit snimljen 1975. godine, kao predložak ima "Sedam veličanstvenih" i "Sedam samuraja". Kopolin "Kum" se ove godine snima u čak pet različitih bolivudskih verzija. Tolerancija prema bezskrupuloznom plagiranju ubila je kreativnost bolivudskih autora.
U finsiranje sve skupljih bolivudskih filmova poslednjih godina učestvuju i velike zapadne kompanije. Čak i neuspli bolivudski film videće desetine miliona ljudi širom sve prosperitetnije Indije i firme kao što su Nestle, Pepsi ili Swatch ne štede novac da bi jedan od popularnih srcelomaca u filmu upotrebio baš njihov proizvod.

turbofolk

Samo dan pošto sam januara 1996. godine stigao iz Beograda u Sarajevo jedan Bošnjak, upravo demobilisani borac armije pod komandom Alije Izetbegovića, zamolio je da mu donesem iz Beograda Cecin disk. Narednih dana primio sam još nekoliko porudžbina za izdanja Arkanove supruge, Dragane Mirković, Miroslava Ilića i Sneki od njegovih bivših saboraca.
Žeđ za turbofolkom bila je za mene jedno od najvećih iznenađenja u još uvek opkoljenom gradu nabijenom antisrpskim osećanjima. U nekoliko navrata tokom rata vlasti u Sarajevu su čak vratile odeću i ćebad iz humanitarne pomoći međunarodnih organizacija samo zato što su bili napravljeni u Miloševićevoj Srbiji. U prvim posleratnim danima reč Srbin je po pravilu značila "četnik", a reč "četnik" je za mnoge bila sinonim za najveće zlo koje se može zamisliti. Jedan broj mojih sagovornika nije krio da ne žele da se izbegli Srbi vrate u svoj grad. Turbofolk je tada bio jedini srpski proizvod koga je napaćeno, posle godina rata skoro etnički čisto Sarajevo bili gladno.
Trošiti prostor na tačnu definiciju turbofolka, danas jedine autentične srpske pop muzike, ima smisla koliko i baviti se definisnjem dva puno šira i još kontraverznija pojama: "world" muzike i popa. Dovoljno je reći da je turbofolk nastao postepenim ubacivanjem elktričnog i elktronskog zvuka i popularnih zapadnih ritmova - od rock i disco muzike, preko acid jazz-a i hip hop-a do rap-a i dance-a - u matricu "novokomponovane narodne" muzike. Svaka popularna muzika, pa tako i turbofolk, obeležena je eskapističkom notom, fokusiranjem na mlađi deo populacije, povlađivanjem ukusu mase i ograničenim rokom trajanja.
Granice ovog srpskog fluidnog amalgama nije lako defenisati. Neki od izvođača su više "turbo", dok su drugi više "folk". Čak je i veliki broj zvezda takozvane "zabavne" muzike koristio turbofolk elemente. Zdravko Čolić je poslednjih godina na svojim albumima koketirao sa turbofolk zvukom. Autor jednog njegovog velikog "turbofolkičnog" hita je u miks umesto srpskog narodnjaka vešto ubacio ovde malo poznati marokanski folk. Drugi autori pozajmljivali su iz "turbofolkova" susednih zemalja, najčešće iz grčke skiladike - u prevodu "pseće muzike" (zbog puno zavijanja u pevanju) - i turskog popa. Turbofolk je za mnoge izvođače bio primamljiva i komercijalna, ali istovremeno rizična i ozloglašena etiketa.
To je posledice činjenice da su brojni kulturni arbitri turbofolk sasvim pogrešno predstavili kao izum Miloševićevog kriminalnog režima. Milošević je imao očite političke koristi od turbofolka, ali turbofolk je zbog Slobe puno više izgubio nego što je dobio. Da nije bilo Miloševićeve političke zlouptrebe i nametanja u medijima, da se turbofolk nije pojavio i razvijao baš u vreme rata i ekonomske krize ova muzika bi bila još popularnija, još zavodljivija i puno kvalitetnija.
Predsednika Miloševića smo na žalost sami izabrali. Ali turbofolk je bio naša sudbina, nešto što bi se na ovim prostorima rodilo i bujalo sa ili bez Slobe. U isto vreme slični pop pravci pojavili su se širom sveta. Od Kazablanke do Džakarte i od Tirane do Tihuane skoro da nema zemlje trećeg sveta koja zadnjih decenija - zajedno sa procesima kao što su modernizacija, prelazak seoskog stanovništva u gradove i nestnak starog sistema vrednosti - nije dobila i svoj "turbofolk".
Ne samo da se na sve ove muzičke pravce - od alžirskog raija, preko indijske bangre do meksičkog narkokoridos - mogu primeniti iste definicije kao i na turbofolk, već oni sa srpskim popom dele i gomilu sporednih karakteristika i propratnih pojava. Sličnosti idu od obilja kiča u spotovima i imidžu najvećih zvezda i skandala sa narkoticima, preko uloge dijaspore i "gastajbartera" do pojave hordi mladih koji žele da imitiraju stil svojih idola.
Ima i razlika koje treba istaći. Jedan "turbofolk" može biti antirežimski, subverzivan, emancipatorski, feministički, pa čak i avangardan. Zvezde rai muzike bile su glavna mete islamskih fundamentalista koji su 1994. godine ubili Čeb Hasnija, popularnog rai pevača. Sve velike rai zvezde od tada žive na zapadu, uglavnom u u Parizu. Čeb Kaled, "kralj raia", se godinama nije usuđivao čak ni da poseti rodni Alžir u kome je devedesetih desetine hiljada ljudi poginulo u sukobima islamskih fundamentalista i snaga bezbednosti. Hedonistički tekstovi ove muzike koji neretko govore o čarima (vanbračnog) seksa, alkohola i hašiša su za borce alžirskih islamističkih oružanih grupa opsaniji po perspektivu islamske države zasnovane na kuranu kao ustavu od zapadne demokratije ili slobodnih izbora.
Nadžat Atabu, marokanska "turbofolk" zvezda, je bila prva koja je u svojim hitovima javno kritikovala diskriminaciju žena. Njena prva kaseta objavljena je pod nazivom "Dosta mi je" i prodata je u skoro pola miliona primeraka. Druga kaseta imala je za konzervativni Maroko - u kome se od žene i dan danas zahteva da nevina uđe u brak - još subverzivnije ime: "Pronađi drugog ljubavnika". U svojim hitovima Amir Diab - često obučen kao Ivan ("200 na sat") Gavrilović ili Andrija "Era" Ojadanić u svojim spotovima - slavi jeretičnu "ljubav bez obaveza". Egipatska al žil muzika je uglavnom zahvaljujući Dijabu - čiji je nadimak "Pobunjenik" - devedesetih postala zvuk otpora desetina miliona seksualno frustriranih i nezaposlenih dvadesetogodišnjaka u zemljama u kojima su skoro svi aspekti života i dalje određeni strogim tradicionalnim normama. Njegova najvernija publika uglavnom živi u zemljama u kojima se brakovi obično ugovaraju bez saglasnosti budućih supružnika. Tu Diabov naizgled naivni refren "moje srce te je izabralo" prdstavlja poziv na pobunu.
Tek pojavom muzičkih i zabavnih satelitskih kanala koji se na arapskom emituju iz zapadnih metropola milioni Arapa dobili su priliku da uživaju u zabranjenom voću. Muzički spotovi koji se snimaju u kozmopolitskom Libanu i koje emituju ove stanice izgledaju kao kopija spotova koji su u Srbiji devedesetih opisivani kao moćno sredstvo za produžavanje života jednog autoritarnog poretka. Ali u arpskom svetu široka dostupnost erotizovanih, eskapističkih, kičerskih spotova sa sasvim "djoganijevskom" koreografijom i estetikom zadnjih godina je doživljana kao vesnik novih sloboda i važan prvi korak na putu priželjkivane demokratizacije.
Na isti način na koji je je to katarska Al Džezira učinila u domenu vesti ove stanice su u domenu zabave razbile monopol strogo cenzurisanih medija u arapskim zemljama. Odluka egipatskog parlamenta iz jula ove godine da zabrani pokazivanje ženskog pupka na televiziji je tako postala sasvim apsurdna. Iako je značila skidanje sa talasa državne televizije preko 700 spotova ova mera će samo još više povećati gledanost satelitskih kanala.
U čajdžinicama i restoranima Kazblanke, Amana ili Kaira milioni arapskih muškaraca - naravno onda kada ne gledaju prenose fudbalskih utakmica ili "Al Džezirine" izveštaje o civilnim žrtvama iz oblasti Gaze ili Iraka posle izraelskih i američkih bombardovanja - uživaju u programi ovih sasvim arapskih verzija američkog MTV-ija. Spotovi egipatskih "al žil" ili alžirskih "rai" zvezda koje emituju se od onoga što smo gledali na Palmi ili Košavi razlikuju samo po tekstu koji ide u dnu ekrana. SMS poruke koji gledaoci šalju u program ne reklamiraju brojeve telefona erotskih "hotline"-ova i "vlažne" (i dostupne) tinejdžerke iz susedstva kao na našim televizijama. Arapi najčešće šalju SMS poruke koje govore o muslimanskim žrtvama i poniženjima u Palestini i Iraku i "Satani Bušu". Pišući iz islamskih zemalja sa strogo kontrolisanim medijima oni koriste ove sve popularnije satelitske kanale da pozovu na ujedinjenje muslimana, rušenje prozapadnih vlada u islamskom svetu i otpor jedinoj supersili i Izraelu.
Jedna od prvih velikih svetskih zvezda čija muzika neodoljivo podseća na naš neofofolk dolazi baš iz Izraela. Nedavno preminula Ofra Haza počela je kao predstavnica Izraela na takmičenju za pesmu Evrovizije, da bi na kraju ostala upamćena kao lokalna Ksenija Cicvarić. Iako rođena u Izraelu kao dete emigranata iz Jemena Ofra Haza je objavila do danas po kvalitetu neprevaziđeni album izvorne jemenske muzike. Nešto kasnije ova izuzetno talentovana pevačica dodala je "turbo" elmente ovoj tradicionalnoj muzici, unela gomile kiča u svoj imidž i postala globalna pop senzacija. Njeni svetski pop hitovi predstavljaju obrade i remikse muzike iz 16. veka. Ove pesme govore o ljubavi prema Bogu i žudnji za izgubljenom jevrejskom postojbininom.
Šakira, druga velika zvezda semitske krvi, išla je suprotnim putem od Ofre Haze. Ona je u svoje dosadnjikave pop hitove unela "folk" elmente iz svoje arapske postojbine i zaposela MTV talase. Ova libanska kolumbijka potiče iz doline Beka u kojoj je "rođen" šiitski Hezbolah, islamistička organizacija koja je "patentirala" napade bombaša samoubica. Šakirini hitovi bili su za desetine miliona Amerikanca nabijenih antiarapskim osećanjima posle 11. septembra jedina prilika da osete aromu Arabijskog poluostrva. Nešto ranije Sting je uspeo da oživi svoju posustalu karijeru tek uz pomoć crnomanjastog Čeb Mamija, neke vrste alžirskog Ace Lukasa, snimvši duet "Desert Rose" (Pustinjska ruža), sasvim turbofolkični globalni hit.
Na zapadu i dalje ipak najbolje prolaze ublažene i dodatno pozapadnjačene verzije "orijentalnih" neofolk mešavina. Nigerijski afrobit je ljubiteljima muzike širom sveta postao poznat po ušminkanoj verziji Femi Kutija. Za razliku od zgodnog i harizmatičnog Femija koji puni dvorane na zapadu, većina zvezda nigerijskih "turbofolkova" svoj novac zarađaju svirajući za bogate Nigerijce i dijasporu u metropolama zapadne i centralne Afrike. Kao i poslovna elita u domovini nostalgični nigerijski gastarbajteri - po pravilu neki od uspešnijih poslovnih ljudi u prestonicama Malija, Gane, Obale Slonovače ili Benina - vole da se zabave i da pri tome svima pokažu svoje bogatstvo na nastupima koje Nigerijci zovu "prskanjem".
"Prskanje" liči na mešavinu srpske svadbe i "momačke večeri" iz snova najgoreg balkanskog mačo mužjaka. Tu su uvek stotine zgodnih i jeftinih lokalnih prostitutki. Muzičarima pijani posetioci lepe na čelo novčanice u zamenu za pesmu kojom će pevač u stvari ispevati odu darežljivom gostu. Što viče novca darodavac zalepi na čelo to će improvizovana himna koja će svi moći da čuju biti duža, detaljnija i upečatljivija. Svaki bend ima posebnog čoveka zaduženog za uzimanje ličnih podataka o gostu željnom da razglasi svoje bogatstvo i biografiju. Pevači večto ubacuju okićene detalje iz biografije i u tradicionalne i "turbo" hitove.
Jednom "prskanju" prisustvoao sam pre nekoliko godina u Bamakou. Skoro svakog meseca u prestonici siromašnog Malija novčanicama od po 50 ili 100 dolara biva "poprskana" bar jedna od nigerijskih zvezdica. Zabava se - baš kao i na u šatrama tokom saboru trubača u Guči - završava samo par minuta pošto sa čela pevača otpadne i poslednja novčanica. Zadnji dolar obično će zalepiti jedna od očajnih malijskih prostitutki koja nije uspela da za tu noć nađe bogatu nigerijsku mušteriju.
Sirotinja širom Nigerije i Malija, kao i u drugim delovima Afrike i centralne Azije, svojih par sati radosti sve čečće može dobiti jedino u šatorima, na video projekcijama bolivudskih filmova. Ovaj žanr vas danas verovatno neće podsetiti na svoje korene koji se kriju u holivudskim mjuziklima iz tridesetih godina prošlog veka. Nigde beg od surove realnosti u ružičasti svet bogatstva, kiča i erotike nije tako naglašen kao u spotovima u ovim indijskim filmskim hitovima. Najvažniji i najskuplji deo svakog bolivudskog filma, "začin" koji ga može učiniti visokoprofitabilnim hitom, su muzički spotovi. Tokom filmova koji u proseku traju preko tri sat radnja se sedam ili osam puta naglo prekida i kreću dugački, pa parvilu sa radnjom filma nepovezani spotovi sa nevrovatnim koreografijama i raskošnim kostimima koje izvode stotine plesača i glumaca na raznim egzotičnim lokacijama. Zvezde indijskog glumišta u ovim spotovima pevaju "na plejbek", dok publika u bioskopskim dvoranama aplaudirajući otpeva većinu pesama. Pravi izvođači ovih hitova su malo poznati likovi čije fotografije ćete naći na zadnjim stranama bolivudskih magazina.
Iluzija koju "bolivud" nudi stanovnicima zemlje u kojoj se skoro polovina stanovništva nalazi na ivici gladi je potpuna. Bez pomoći države, na surovom indijskom filmskom tržištu bolivudski kompozitori, tekstopisci i režiseri muzikom i spotovima koji predstavljaju pravu eksploziji slatkog kiča postižu baš ono što se Milošević nadao da će u godinama oskudice i rata dobiti namećući turbofolk u srpskom etru. Bolivudski film i muzika predstavljaju jedini koliko toliko efikasni antidot za bedu na prenaseljenom potkontinetu surove i hirovite klime. Iako verovatno predstavlja vrhunac eskapizma u istoriji umetnosti "bolivud" je ponekad bivao zloupotrebljaban u političke svrhe i muzički hitovi su korišćeni za raspirivanje nacionalističkih i patriotskih osećanja.
Bolivudska muzika je jedini svetski "turbofolk" koji nema svoj folk, svoju "izvornu" muziku. Za razliku od drugih sličnih stilova bolivudska muzika nije nastala ubacivanjem zapdnih uticaja i instrumenata u neki tradicionalni muzički pravac. Iako su vremenom indijski kompozitori počeli da komponuju odličnu muziku za filmove, neki od najvećih hitovova bile su, ponekad do neprepoznatljivosti "indijanizovane", verzije pesama sa svetskih top lista, od Deep Purple i Demisa Rusosa do Deep Forest i Queen. Naši turbofolk autori više vole da pozajmljuju od alžirskih, marokanskih i turskih uzora.
Sa izuzetkom turskog ili egipatskog, našem turbofolku bogatom treperavim glasovima (obično, pogrdno nazivanim "zavijanjem") najsličniji je - mada po kvalitetu puno slabiji - albanski turbofolk. U godini pre NATO bombardovanja Adelina Ismajli, "Ceca kosovskih Albanaca", "zavijala" je pevajući o "oslobodilačkom artu" i "komandantu" Ibrahimu Rugovi u vojničkim kamuflažnim pantalonama i brushalteru. Cecini hitovi predstavljaju lirsku poeziju u poređenju sa Adelininim ratnohučkačkim tekstovima. Na omotu svog prvog CD-a Adelina, tada još tinejdžerka, izgleda kao Cecina dvojnica.
Još veći "patriota" od mlađane Adeline bio je Arif Vladi. Njegovu kaseta "Marshi UCK-se" - koja zvuči kao jeftinim sintisajezerima "obogaćena" mešavina "Marša na Drinu", Miroslava Ilića i muzike slovenačkog "Lajbaha" - mogli ste krajem devedesetih naći u skoro svakom domaćinstvu na teritoriji "Prirodne (Albanci nikada neće reći "Velike") Albanije". Na njegovom prvom koncertu na fudbalskom stadionu u "oslobođenoj" Prištini, posle egzodusa Srba 1999. godine, hiljade obožavalaca koji su ostali bez ulaznica provalilo je kapije stadiona.
Albanski turbofolk ćete danas čuti u Prištini na skoro svakom koraku. Ako ste po nacionalnosti Srbin puno bezbedniji način da dobijete uvid u stanje i kvalitet ove muzike je da pogledate neku od albanskih televizijskih stanica u Makedoniji. Većina svakodnevno emitije stotine spotova novih zvezda albanskog turbofolka sa Kosova, Makedonije i Albanije. Arif Vladi tu već spada u evergrin. Romska "Šutel" televizija obezbeđivala je građanim multietničkog Skoplja i okoline mogućnost da godinama skoro bez prestanka uživaju u hitovima srpskih turbofolk zvezda koje dugo nisu imale prođu na ostalim makedonskim stanicama.
U muslimanima Bošnjacima naseljenim delovima Bosne i Hercegovine širokom prihvatanju turbofolka pomoglo je činjenica da su sa stanovnicima Srbije vekovima živeli na istom, "otomanskom", kulturnom prostoru. Bosnaski muslimani, nikada sasvim iskreno prihvaćeni u hrišćanskoj Evropi, su ostali otvoreni prema svemu što ima orijentalni ili azijski prizvuk. Za tuzlake ili zeničane opis turbofolka kao "teheranskog arlaukanja", koje je u skupštini Srbije devedesetih sa prezirom izgovorio jedan od poslanika, ne predstavlja pokudu već razlog više da prihavte ovaj srpski muzički mišmaš.
Brojne "kulturne radnike" i novinare u Sarjevu ozbiljno je zabrinuo apsolutni trijumf turbofolka u Bošnjacima naseljnom delu Bosne. Sarjevski magazin "Walter" objavio je ovog leta seriju tekstova pod nazivom "Dobogda crk'o turbofolk" u kome autor srpsku muziku optužuje za "zatiranje sevdalinke" i čak ga - uvodeći pojam muzičkog genocida - okrivljuje za "kulturocid nad sevdalinkom". Srpskom turbofolku u Sarajevu danas donekle može da konkuriše samo njegov "bliski rođak", turski pop. Prema pisanju lokalnih medija turska megazvezda Mustafa Sandal, navodno dečko Emine Jahović, za nastupe u diskotekama bosanske prestonice uzima po 25.000 evra.
Za one koji se danas u Beogradu zalažu za "dekontaminaciju" srpke kulture i prinudno nametanje "kvalietnije" muzike, susedna Hrvatska bi mogla biti dobar primer nedelotvornosti te ideje. U Hrvatskoj koja je od dobijanja nezavisnosti opterećenoj patolškom balkanofobijom turbofolk se danas prezentira javnosti kao opasno i "vizantijski podmuklo" otelotvorenje i dalje pretećeg srpskog zla. Jedna hrvatska kritičarka nazvala je turbofolk "najtežom bolešću koja se na ovom regionu proširila poslednjih decenija" i napisla da on "melodijski i kontekstualno pripada najprljavijem i najprimitivnijem".
Građanima Hrvatske se preko medija već godinama svakodnevno sugeriše da bi trebalo da budu uzorni Evropljani i da, između ostalog - kako je u to avgustu napisao dopisnik ljubljanskog "Dela" u tekstu koji je razljutio njegove hrvatske kolege, "jedu ribu i piju vino". Ipak i dalje velika većina "običnih" Hravata uživa skoro isključivo u ćevapima i rakiji i na marginama osiromašenih gradova često neskriveno sluša turbofolk.
"Delo" u istom tekstu tvrdi da "alpski" Slovenci po glavi stanovnika konzumiraju tri puta više ribe od "primorskih" Hrvata. Tu negde možda leži i jedno od objašnjenja zašto su stanovnici Slovenije puno manje opterećeni balkanofobijom, turbofolkom i ćevapima. Mladi, "urabani" Slovenci danas uživaju u turbofolku kao egzotičnom izrazu u njihovoj kulturi hronično nedostajućeg "orijentalnog" hedonizma. Na sličan način se turbofolk zvuk, doduše još uvek stidljivo, probija u sofisticiranim klubovima Njujorka, Beča ili Varšave u kojima su rai, al žil i bolivudska muzika već odavno favoriti hedonističke publike neopterećene kompleksima srpske i hrvatske "urbane" elite.
Turbofolk je danas najpoznatiji i verovatno najproblematičniji autentični srpski brend. Na autorstvo svih drugih proizvoda koje doživljamo kao naše izume - od rakije do ajvara - "autorska prava" polaže bar neka od nacija u okruženju. Gresi turbofolka ipak su neuporedivo manji od ogromne stigme koju nosi. Čak i ako se složimo sa prilično nategnutom tezom da je turbofolk bio "zvučna podloga" ratova na Balkanu devedesetih, treba reći da ova muzika sama ne daje puno osnova za tu tvrdnju.
Iako priznat u relevantnim radovima objavljenim na zapadu kao samo jedan pravac u okviru sve popularnijeg "world music" zvuka, ovaj srpki pop ima teško popravljivi problem sa imidžom. Svetlani Ražnatović, najvećoj zvezdi turbofolka, kako tvrdi londonski nedeljnik "Observer", godinama je bio zabranjen ulaz u većinu zemalja Evropske unije. Diskove naših turbofolk zvezda je, ako izuzmemo gastarbajterske radnje, skoro nemoguće naći čak i u bolje snabdevenim prodavnicama diskova na zapadu.
Ultimativna enciklopedija svetskog etno i pop zvuka, dvotomni "The Rough Guide to World Music", kaže da srpski neofolk autori "tekstova izbegavaju nacionalizam". Kim Barton, autorka teksta o turbofolku u knjizi, ističe navodeći primer Cece da "apolitični karakter muzike nije uvek prisutan i uživotima izvođača". Puno kritičniji od muzičkih stručnjaka bili su novinara i neki od teoretičara kulture. Dopisnik londonskog nedeljnika "Observer" piše da je turbofolk "muzika za novu elitu koju je stvorio rat: gangstere koji su, u dosluhu sa vlašću, postajali bogati od čverca i reketiranja". Neofolk je predstavljan i kao stub Miloševićevog režima.
Uspeh koji je turbofolk postigao u bivšim jugoslovenskim republikama posebno je veliki ako se ima u vidu da su najniže udarce ovom srpskom brendu sa značajnim izvoznim potencijalom naneli neki domaći autori.
Antonije Pušić, ili ti "Rambo Amadeus", tvorac termina "turbofolk", nazvao je ovu muziku "primitivnom". Drugi kritičari su išli puno dalje. "Sistem vrednosti koji je ruzičasta turbo-folk kultura plasirala ... podrazumevao je ratno profiterstvo, kult kriminala i oružja, vladavinu sile i nasilja, korupciju, političko jednoumlje i konformizam, ali i odbacivanje građanskih vrednosti, kao sto su pravna država, brak, porodica, obrazovanje, moral, u korist jačanja ratničkog patrijarhata i prostituizacije žene", tvrdi Ivana Kronja, autorka knjige "Smrtonosni Sjaj".
U ambiciozno zamišljenoj knjizi o turbofolku Kronja piše i o "agresivnoj, sadisticki i pornografski erotizovanoj turbo-folk ikonografiji". Ovde treba naglasiti da bi da bi veliki deo ostrašćenih i često bez ikakve ograde iznetih stavova ove beogradske feministkinje sa zadovoljstvom potpisali ideolozi militatnih ogranaka Osamine "Al Kaide" koji u sam vrh svojih prioriteta stavljaju borbu protiv "turbofolkova" širom islamskog sveta. Da bi dobili jednu moguću "binladenovsku" verziju citiranog opisa turbofolk kulture samo zamenite reč "građanski" rečju "islamski" i izbacite reči "jačanja ratničkog patrijarhata". Teoretičari islamskog fundamentalizma bez izuzetka smatraju da ovakva muzika vodi slabljenju onoga što beogradska teoretičarka kulture naziva "jačanjem ratničkog patrijarhata".
Ostrašćeni kritičari turbofolka u Srbiji često brkaju uzroke i posledice i izvlače iz marginalnih trendova u okviru jednog razgranatog fenomena kao što je turbofolk sumnjive opšte zaključke. Oni po pravilu podrazumevaju ono što bi da su posvetili više vremena proučavanju srodnih fenomena u zemljama gde nije bilo ratova znali da se nikako ne podrazumeva. Čak i ako bi se složili sa stavom koji ćete često čuti u Beogradu o dominaciji turbofolka kao "državne umetnosti", treba naglasiti da veliki broj američkih autora leve orijentacije smatra da popularna kultura na zapadu uvek igra istu ulogu u legitimisanju dominantnih ideologija koju ovdačnji kritičari pripisuju turbofolku. Kao u Srbiji, tako i na zapadu, u vreme ratova ta uloga pop muzike postaje jasnije izražena i biva po pravilu na razne načine podsticana i nametana. Neki od dopisnika američkih listova koji su kritički pisali o turbofolku i "target" kulturi u tekstovima iz Beograda pre i tokom NATO bombardovanja zadesili su se u Americi posle terorističkih napada 11. septembra. Par njih mi se požalio da im je tada njihova napadnuta domovina delovala nekako suviše "miloševićevski".
Beogradski zgovornici prinudne "evropeizacije" Srba i novokomponovani levičari kada se radi o neofolku nisu u neprincipijelnoj koaliciji samo sa islamskim fundamentalistima. Oni svoj stav dele i sa nekim predstavnicima suprotnog pola srpske političke scene sa kojima su oštro sukobljeni po skoro svim drugim pitanjima. I za nestrpljive "evrofile" i za jedan mali, ekstremno puritanistički deo srpske desnice turbofolok predstavlja kulturni korov protiv koga se treba boriti svim sredstvima. Kritičari sa desnice tvrde da je turbofolk ugrozio srpski nacionalni identitet u vreme kada ga je trebalo jačati. Nasuprot tome levičari krive turbofolk za širenje nacionalizma u vreme kada ga je trebalo suzbijati. Razne radikalne strategije borbe koje i jedni i drugi predlažu podsećaju na Miloševićevu "borbu protiv kiča" tokom pompezno najavljivane "Godine kulture" i obično imaju prepoznatljiv totalitarni i agitpropovski prizvuk.
Problem sa velikim brojem ovih domaćih kritičara i analitičara turbofolka i pratećih fenomena nije u njihovom po pravilu negativnom vrednosnom sudu o ovoj muzici, već u njihovom jasno kultur-rasističkom pristupu. Otpor nekih naših desničara prema otomanskim i drugim orijentalnim uticajima obojenom turbofolku dolazi iz njihove tradicionalne sumnjičavosti prema trendovima koji u Srbiju ne dolaze iz "pravoslavnog komonvelta". Etnomuzikolog Jasmina Milojević piše o "pozivi(ma) nacionalno orijentisanih intelektualaca, ali i samih muzičara da se stane u odbranu nacionalne, srspke muzike, uspostavi brana, osobito prema orijentalnim kulturama". Milivojević citira izjavu kompozitora Ksenije Zečević iz 1994. godine, koja kaže da od "herojskog, epskog i ratničkog naroda, novokomponovana muzika sa orijentalnim melizmima pretvara Srbe u melamholičan i tugaljiv narod".
Njihovi puno militantniji i brojniji "saborci" sa levice i iz arogantne samoproglašene "urbane" Srbije kao da se gade svega što na srspsku kulturnu scenu dolazi sa prostora južno i istočno od beogradskog "kruga dvojke". Sve što stiže iz Guče ili Vranja, i što neretko toliko liči na proizvode dalekog Bomabaja, Alžira i Kaira, je po njima deo onoga što nas sprečava da prigrlimo vrednosti "zapadne civilizacije" i "uđemo u Evropu". Pravi problem za njih nije u tome što je, kako tvrde, turbofolk loš (što često jeste) ili nacionalistički (što najčešće nije), već u tome što im ta muzika nekako vuče na ono što oni vide kao kulturu i sistem vrednosti "azije" i "orijenta". Većina ovih kultur-rasista misli da su veliki deo Srbije, Azija i "orijent" zapravo ružna, opasna, prljava, primitivna i nepopravljivo neevropska mesta.
Na pitanju turbofolka, njegovog rezumevanje i vrednovanja, se zato danas prelama ključni politički problem Srbije. Srpska liberalna elita - i politička i ona histerično prozapadna okupljena u nekoliko uticajnih nevladinih organizacija - i dalje je zarobljena u lažnim stereotipima i nesposobna da komunicira sa velikim delom naroda koji pretenduje da vodi ili usmerava. Oni kao da su zaboravili da su i Žitorađa i Mrčajevci u Evropi, da se "Hua Hua" i slični savski splavovi na kojima svake večeri hiljade ljudi uživa u turbofolk hitovima nalaze u samom srcu Beograda.
Turbofolk je deo onoga što Srbija - zemlja i na istoku i na zapadu - jeste i čega ne treba da se stidi. Ona se može polako približiti članstvu u Evropskoj uniji samo ako njena prozapadna elita bude imala kontakt sa kompleknom srpskom realnošću i u mnogo čemu toliko "orijentalnim" nasleđem. Naravno ako pri tome još nekako uspe da bude manje korumpirana, arogantna i posvađana.
Koliko god to militantnim pobornicima ideje o neophodnosti prislne "denacifikacije" Srba i njihove kulture može zvučati neverovatno, ali Cecu na "Marakani" nisu slušali kandidati za koljače, švercere i prostitutke u nekim budućim ratovima. Na stadionu je tada u muzici kontraverzne srpske pop heroine - kao i danas na beogradskim splavovima, žurkama, svadbama i diskotekama po srpskoj provinciji - uživala gomila pristojne i sasvim normalne dece i njihovih roditelja koji su želeli da zaborave na teškoće svakodnevice. Dok god oni koji bi da Srbiju "uvedu u Evropu" to ne budu shvatili Šešeljevi radikali, Raka i Bidža dobijaće milione srpskih glasova.

Izbor iz svetskih "turbofolkova":

ALŽIR

Rai muzika
Reč "rai" na arapskom znači "stav" ili "gledište" i u pesmama često ponavlja kao neka fraza bez značenja, kao "jea" u rock muzici ili "aman" u turskom folku. Danasnji rai nastao je iz tradicionalnog raija, "starogradske" muzike koja slavi hedonizam i "greh", koji je rođena pre stotinak godina u čajdžinicama i barovima Orana, velike luke na severozapadu Alžira. Izvođače "izvornog" raija prepoznaćete po rečima Šeik ili Šeika (što na magrebskoj verziji arapskog znači "majstor", odnosno "majstorica") u imenu, dok će zvezde "turbofolk" verzije raija imati Čeb (ili "Šeb) odnosno Čaba (što znači "mlad", odnosno "mlada"). Zvezde rai muzike danas pune stadione u gradovima severne i zapadne Afrike i njaveće koncertne dvorane u metropolama širom sveta.
Zvezde: Čeb Mami, Čeb Kaled, Šeika Remiti, Čaba Fadela

EGIPAT

Al žil (na arapskom "generacijska") muzika
Ovu plesnu muziku koja je u arapskom svetu danas popularnija čak i od raija kritičari nazivaju "arapski tehno". Slušajući instrumentalne verzije al žil hitova verovatno bi pomislili da se radi o pesmi neke od naših zvezda.
Zvede: Amir Diab, Hičam Abas, Mustafa Amar

INDIJA

Bolivudska muzika
Izvođači su uglavnom malo poznati ili sasvim anonimni. Količina divnog i zavodljivog kiča u većini spotova višestruko premašuje sve što ste ikada mogli videti u Srbiji. Desetine stelitskih kanala emituje samo bolivudsku muziku. "Bolivudske muzičke nagrade" je spektakularna ceremonija, po ugledu na dodele MTV nagrada, koja se svake godine oraganizuje SAD.
Muzika iz filmova: "Devdas", "Džemini", "Sur", "Sengam", "Čori Čori"

Bangra
Bangra je pre par godina nakartko osvojila Srbiju. Ova muzika zaraznog ritma nastala je iz "izvorne" bangre koja se u Pendžabu, na severozapadu Indije i istoku današnjeg Pakistana, izvodi tokom žetve još od 13. veka. Danas su najveće zvezde gastarbajteri poreklom iz Penndžaba koji žive u Velikoj Britaniji. Prepoznatljivi u savremenoj verziji bangre su "hip-hop", "rap" i "reggae" uticaji.
Zvezde: "Džezi Bi", Balvinder Safri, i na zapadu -i širom Srtbije- popularni "Punjabi MC"

INDONEZIJA

Krongčong, dangdut i pop-sunda
Indonenežani imaju najbogatiju i najdužu tradiciju proizvodnje "turbofolkičnih" stilova i do sada ih je nastalo najmanje dvadesetak. Početkom 19. veka zapadnim uticajima obojeni krongčong bio je muzika "polusveta" i kriminalaca u Džakarti, da bi polovinom dvadesetog veka, kao dominantna pop muzika, bio iskorišćen za buđenje patriotskog duha u vreme borbe za nezavisnost. Dangdut je zarazna plesna muzika koja peva o ljubavi i koja je zemlju osvojila početkom osamdesetih. Na Javi ćete je danas čuti na svakom koraku. Neki dangdut autori su zadnjih godina u ovaj indonežansko-zapdni miks počeki da dodaju arapske uticaje. Pop-sunda je mešavina jedne od izvornih tradicija i zvuka ritam mašina. Sve više izvođača pop-sunde unosi elmenata na zapadu popularnog "drum-and-bass", plesne elektronske muzike.
Zvezde: Vadžinah, Ej Rafik, Evi Tamala, Deti Kurnia

MAROKO

Čabi (arapski "popularna") muzika
Čabi je dugo bio akustična muzika zabvljača koji su svirali u čajdžinicama i velikim trgovima u gradovima južnog Maroka. U ovom zvuku koji je sadržao jaku notu muzike "crne" Afrike dugo je dominirao uticaj stare berberske tradicije, još iz vremana pre doseljavanja arpskih plemena. Pod uticajem libanskog popa i rock muzike nastao je vremenom "novi" čabi, koji je danas najpopularnija muzika u Maroku. Većina zvezda na sceni, kao i publika, tokom nastupa uživa u hašišu iako se u publici uvek nalzi puno policajaca i porodica sa malom decom.
Zvezde: Nas el Givan, Nas el Hal, Larmani Mula Šerif, Nadžat Atabu


MEKSIKO

Narkokoridos ("koridos", od španskog "correr" što znači "trčati")
Muzika švercera droge i ljudi preko granice Meksika i SAD čija popularnost stalno raste. Neki hitovi u sebi sjedinjuju elemente polke i valcera sa američkim "gangsta rap-om". Nastao je iz koridosa, severnomeksičke "novokomponovane narodne" muzike. Koridos ima prvenstveno epski karakter i po tesktovima svojih pesama neodoljivo podseća na našu guslarsku tradiciju. Pored šverca, česte teme su i krađe konja, žena i mržnja prema lokalnim moćnicima. Narkokoridos je danas popularan u delovima SAD sa velikim brojem "čikanosa", imigranata iz Meksika.
Zvezde: Los Tigres del Norte ("Tigrovi severa"), Pedro Rivera, "Grupo Ekstreminador"

NIGERIJA

Džudžu, Fudži i Afrobit
Ove tri energijom nabijene muzičke mešavine obično izvode orkestri sa preko tridest članova. Politizovan i često otvoreno subverzivnu afrobit, danas popularniji na zapadu nego u Africi, "izmislio" je Fela Kuti mešajući tradicionalnu muziku sa sa džezom, fankom i soulom. Oženjen u isto vreme sa 28 žena Fela nije negirao optužbe da je rasista i seksista. Do smrti od SIDE 1997. godine borio se za prava političkih zatvorenika i protiv diktaure.
Zvezde: King Sani Ade, "Barister", Femi Kuti

SUDAN

Sudanski pop
Ovaj miks svadbene muzike crnačkih nubijskih plemena koja naseljavaju sever Sudana i jug Egipta sa zapadnim, arapskim i etiopskim uticajima predstavlja jednu od najskladnijih mešavina tradicionalnog i modernog zvuka.
Zvezde: Ali Hasan Kuban, Abdel Aziz Mubarak, Abdel Gadir Salim

ŠPANIJA

Rumbitas
Ova "ciganska rumba", plesna muzika sa jugoistoka Španije, obogaćena sintesajzerima i elktričnim gitarama, otkri će vam sasvim neočekivane obrade hitova zapadnih grupa, od Beatles-a do Oasis. Francuske zvezde "Gipsy Kings" doneli su nešto od ovog špankog zvuka na svetsku scenu, mada je njihova muzika puno bliža starijim pesmama nego današnjim rumbitas hitovima
Zvezde: Rumba Tres, Raza, Los Lačos

TURSKA

Turski pop
Hedonistička, plesna muzika nastala postepenim ubacivanjem zapadnih rock i dance elemnata u "arabesk", arapskim uticajima obojenu tursku "novokomponovanu" muziku.
Zvezde: Tarkan, Mustafa Sandal, Mirkelam